Парламентарни избори у Италији 25. септембра 2022. уродили су убедљивом победом коалиције десног центра коју предводи странка Ђорђе Мелони. Италијанска браћа са 26 одсто гласова сада су убедљиво најјача политичка формација, чиме је Мелони себи обезбедила премијерску позицију на заседању новог састава парламента 13. октобра. Њени партнери – Лега Матеа Салвинија и Форца Италиа Силвија Берлусконија – претрпели су осетан пад, освојивши по осам одсто гласова. Захваљујући сложеном изборном закону, ове три странке ће свеједно уживати апсолутну већину како у Дому депутата од 400 посланика тако и у Сенату од 200 чланова.

Исход избора у Италији вероватно ће имати благотворан ефекат на све ауторитарнију и идеолошки све фанатичније „прогресивну“ Европску унију, посебно након претходних успеха деснице у Француској, Шпанији и Шведској. Међутим, мало је вероватно – боље речено, практично је незамисливо – да ће доћи до ма каквих стварних промена у спољној политици и геостратешкој оријентацији Италије.

Троструки континуитет

Према бројним добро обавештеним италијанским изворима, укључујући утицајни лист левог центра Република („Мелони ће поштовати споразуме“, 28. септембар), у завршници предизборне кампање Ђорђа Мелони је – под утицајем одлазећег премијера Марија Драгија – дала уверавања западним партнерима Италије да ће обезбедити континуитет по три кључна политичка питања која су им од пресудног интереса. Како пише Томазо Ћириако у Републици,

Прво: нова влада ће наставити да се придржава обавеза према Украјини, укључујући војну помоћ, и неће ни на који начин одступити од заједничких санкција Москви. Друго: стабилно и неоспорно упориште Италије у НАТО-у ће остати неприкосновено, без оклевања и одступања. Треће: нова влада неће одступити од рестриктивне буџетске политике претходне владе, како би се јавни дуг држао под контролом.

Атлантизам, русофобија и фискална дисциплина је оно до чега је Драгијевим партнерима из Давоса заиста стало. Наравно, то ће бити горка пилула за Берлусконија – који је годинама био лично близак Путину – а посебно за Салвинија, који сматра (са пуним правом) да Италија без дефицитарног инвестирања никада неће покренути своју стагнирајућу економију, да САД и НАТО сносе велику одговорност за трагедију у Украјини и да су све санкције ЕУ против Русије катастрофалне за Европу уопште а за Италију посебно.

Такође 28. септембра, милански дневник Кориере дела сера – незванични орган италијанског естаблишмента, еквивалент Њујорк Тајмса у САД – објавио је пажње вредан извештај свог америчког дописника Федерика Рампинија. Он каже да је видна смиреност са којом је Бајденова администрација реаговала на исход избора у Италији одраз њених геополитичких приоритета. Одсуство узбуђења у Белој кући, каже Рампини, није само плод чињенице да је Ђорђа Мелони осудила Русију, подржала санкције и обећала војну помоћ Кијеву. То је такође одраз ослонца Бајденове администрације на Велику Британију и Пољску, иако обе имају конзервативне владе – у пољском случају владу која је потпуни антипод америчкој владајућој левици. Рампини закључује да аларм који су левичарски амерички медији, предвођени Си-Ен-Еном-ом, Њујорк тајмсом и Вашингтон постом, стално звонили на узбуну у вези са конзервативном друштвеном и културном агендом нове италијанске владе, нема одјека у Стејт департменту, а још мање у Пентагону:

Задобити степен поштовања које је уживао премијер као што је Марио Драги је захтевна мисија. Мелони ће морати да докаже свој чврст атлантизам тако што ће једном заувек ућуткати пропутиновске склоности Матеа Салвинија и Силвија Берлусконија. Она ће морати да настави и по могућности да повећа италијанске испоруке оружја украјинској војсци (до сада веома скромне)… и да потврди подршку Рима кандидатури Кијева за будуће чланство у Европској унији.

Заједно са захтевом Брисела за строгом фискалном дисциплином, ово је захтеван задатак. Ако их Ђорђа Мелони испуни, тиме би поништила често понављана обећања победничког тима да ће заштитити Италију од бескрајног уплитања ЕУ и ставити њене националне интересе испред свих других аргумената.

Стратешка грешка

Нова влада може да приступи неким реформама у друштвеној и културној сфери – барем привремено – све док њено основно геостратешко упориште остане нетакнуто и док фискални окови остану где су. Мелони прави стратешку грешку, међутим, ако мисли да ће јој компромиси на спољном и економском плану купити право да следи стварно конзервативни друштвени и културни програм код куће, укључујући контролу имиграције и одбрану природне породице против исполитизоване хомосексуалности.

Једном када се потврди непоколебљива покорност нове италијанске владе колективном Западу предвођеном САД, без обзира на Берлусконијеве или Салвинијеве сумње, снаге лудила са обе стране Атлантика ће сигурно кренути у акцију. Брисел ће инсистирати на пуној усаглашености Рима са својом изопаченом верзијом „европских вредности“, посебно у држању јужних поморских граница Италије отвореним за бескрајни прилив „мигранта“ из Африке, док ће с друге стране Вашингтон да се фокусира на тобоже угрожена „права“ хомосексуалаца, на трансџендеризам и ничим ограничене абортусе.

Да Италију владајуће западне елите виде као државу са ограниченим суверенитетом, брутално је показала председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен само два дана пре избора. Она је 23. септембра упозорила италијанске бираче да непослушност може имати последице. „Ако ствари крену у нежељеном правцу“, рекла је, „а говорила сам о Мађарској и Пољској, имамо средства“. Она је притом алудирала на ускраћивање фондова ЕУ у вредности од преко 13 милијарди евра Мађарској, све док не обнови цео свој правосудни систем у складу са жељама Европске комисије. Што се тиче Пољске, упркос својој водећој улози у антируском фронту Варшава до сада није добила ни један цент из фонда ЕУ за опоравак од ковида јер одбија да се повинује прошлогодишњој пресуди суда у Стразбуру и преда свој правосудни суверенитет Бриселу.

Ароганција Урсуле фон дер Лајен је фрапантна у светлу чињенице да је Италија трећи највећи нето давалац у буџет ЕУ, и да је тако већ деценијама. Она изгледа не схвата да би Италија иза себе оставила брдо дугова ако би изашла из еврозоне (а камоли из саме ЕУ), дуга који Немачка – осакаћена санкцијама против Русије – и други не би могли да покрију. Без Италије, остатак Европе био би погођен фаталном финансијском кризом која би се надовезала на рецесију која свакако долази 2023. године.

Пошто су имали 67 влада које су се смењивале од оснивања Републике 1946. године, многи Италијани мисле да су њихови животи у великој мери независни од политичара који би требало да воде државу. Овај пут ће можда морати да преиспитају тај став. Ако се Ђорђа Мелони нада да ће успети са својим фаустовским пактом о продаји тела Италије колективном Западу како би њена душа и разум могли бити спасени, она је наивна. Ако то ипак ради иако зна да је подухват безнадежан, она је исто тако цинична као и римска мочвара и бриселски змијарник против којих је обећала да ће се борити. Како год било, са протоком времена милиони њених гласача ће вероватно бити исто онако разочарани у политички систем као и милиони Американаца после изборне крађе из јесени 2020.

Превод Нови Стандард

Насловна фотографија: Massimo Di Vita/ZUMA

Извор chroniclesmagazine.org