Милан Ружић

Борба за права која не постоје

01.09.2022.

Милан Ружић

О чему прича свет када прича о миру? О рату! О чему говоре политичари када причају о благостању? О сиромаштву! О чему говоримо када говоримо о правима? О обесправљености!

Волео бих да напишем неколико ствари о правима која не постоје, а чији „првоборци“ стално инсистирају на правима упорно радећи против добијања истих. И то инсистирање, као што је већ утврђено, није борба за њихова права, него за угрожавање туђих.

Прво што пада на памет јесте родна равноправност. Сви се слажемо у томе како положај жена уопште није завидан. Ту нема шта да се објашњава. Међутим, оно о чему људи не размишљају јесте и чињеница да су саме жене прве жртве те „борбе“ за родну равноправност. О чему се тачно ради…

Наиме, жена је некада била домаћица, мајка, једини стуб на ком почива цела кућа, што наравно не значи да многе то нису и дан-данас. Међутим, када су светски моћници, ослонимо се на ту фразу, схватили да могу и више него дуплирати приходе, увалили су у гнездо светске псеудодемократије и јаје у ком се развијала прича о родној равноправности. У преводу, жене су подстакнуте да нађу посао и баве се свим стварима којима се баве мушкарци. Разлог томе не лежи ни у каквој жељи да се женама помогне, да им се дају већа права, већ да се оне опорезују. Како домаћицу која ради у кући не можете опорезовати, претворите је у још једног радника ког ћете моћи.

Међутим, зашто стати на опорезивању када се може отворити читав фронт везан за родну равноправност. Држимо се онога отвореног код нас.

Жене у Србији нису равноправне мушкарцима и нису довољно заштићене. То је истина. Али оно што није истина, то је да се феминистичке организације боре за њихова права. Наиме, један од првих фронтова јесте онај на пољу језика. Уместо да „боркиње“ дају језику време да сам усвоји женске називе за поједина занимања – као што је језик сам прихватио сасвим природно учитељицу, наставницу, куварицу – оне инсистирају на кловнеси, психолошкињи, водичкињи, пишкињи, епископкињи и сличним будалаштинама.

Зашто ове изразе сматрам будалаштинама? Изрази попут горенаведених су замазивање очију. Ако женама дозволите да се називају психолошкињама, нисте им дали никаква права, осим што сте им омогућили да звање које с поносом истичу буде исмејано. Не уступивши никаква суштинска права, женама су те језиколомије дате да би биле у још горем положају.

Ако се присетимо домаћица, не можемо а да то не повежемо са оним што је данас на делу у свом најстрашнијем појавном облику, а то је урушавање породице. Онај ко је планирао тај ужасавајући ударац, добро се досетио, јер зна да ако се конструкција која држи кућу сруши, срушиће се и кућа. Није безразложно женама које се боре за боља права омогућено да најгласније буду заступане и највише финансиране оне пароле да жена не мора да роди да би била срећна и уважена, да не мора да буде „робиња“ у кући, да је у реду да остане сама, и слично. То је директан удар на породичне вредности. Објаснити женама да су самодовољне, а нису, као што ни мушкарци нису самодовољни јесте давање и једнима и другима права на једнакост у немогућности да се ишта промени.

Онај ко је нахушкао неке од феминистичких организација да инструишу жене да мрзе мушкарце због тога што нису довољно уважене, тај је начинио највећу штету управо женама.

Уосталом, зар је нормалније поштовати жену која качи љубичасте кецеље на споменике „истакнутим мушкарцима“ него жену која са своје две држи за руке троје деце и прати их у школу?

Иста ствар важи и за права хомосексуалаца, вегана и свих осталих. Тргните се – нико вам неће дати права, јер они не желе да их ви имате. Желе да константно останете у окршају са оним што је одржало људску цивилизацију и учинило да постојимо. Тај окршај бораца за људска права са већином, није бременит променом, него сукобом ширих размера. Његов циљ није једнакост, већ управо супротно – апсолутна неједнакост. Партикуларизација до потпуног бесмисла.

Да није тако, зар би вас хушкали на породицу, православље, културу, већину и здрав разум? И зар не бисте већ једном добили неко од права?

У преводу – омогућавају да сви будемо једнаки у немању права, али да сви имамо права да будемо искоришћавани од оних који нас хушкају једне на друге. Разлог свих наших разилажења и несрећа не лежи у другима, него у нашој исхитрености, у немогућности да само за секунд станемо и размислимо пре него што исучемо сабљу језика и топове права.