Милош Ковић: НАТО земље воде бескрајне крсташке ратове

Супарништва и интереси великих сила током протеклих неколико вијекова увијек су се преламали и на судбину српског народа на Балкану. Више или мање у зависности од апетита “великих”.

Међутим, иако су, условно речено, били мали народ, Срби су успијевали да мудром политиком, те сталном тежњом за слободом, остану духовно уједињени и обнове своју државу. Како су “тврдоглави” Срби насупрот вољи појединих моћних европских држава успјели да опстану као народ, али и да се изборе за независну и слободну државу мимо воље појединих моћника, које су им биле идеје водиље те коју је улогу у свему томе имала Српска православна црква, у интервјуу за “Глас Српске” открива историчар Милош Ковић који је недавно на ту тему написао и књигу под именом “Велике силе и Срби 1496-1833.”

– Велике силе се први пут као такве појављују крајем 15. века и Срби су били народ који је управо у том периоду изгубио своју независност. Године 1496. пала је последња слободна српска земља, Зета. Значи појава великих сила некако се поклапа са нестанком српских држава. Ту мислим и на Рашку, Босну, али и Херцеговину. Значи од тада више не постоје српске државе, али Срби и даље постоје. Они се и даље боре за оно што ће у 19. веку бити названо “ослобођење и уједињење”. И управо у овој књизи покушао сам да то истражим. Важан детаљ – Срби су имали Цркву. Предвођени том црквом наставили су са борбом. Притом су морали да савладају и вештину опхођења са великим силама. Требало је препознати које су то велике силе и шта оне желе на Балкану. То је вештина коју су Срби генерацијама савладавали што је на крају завршило обновом српске државе – каже Ковић.

ГЛАС: Која би основна српска идеја водиља требало да буде у овом више него неизвјесном добу када велике силе поново укрштају своја копља?

КОВИЋ: Српска историја обележена је прекидима. Ту пре свега мислим на пропаст средњовековних српских држава. На сеобе. На унијаћање и исламизацију. Геноцид. Срби нису имали своју државу дуги низ векова, али су се сачували као народ, пре свега захваљујући својој цркви. Када су идеје водиље у питању, издвојио сам три које су, по мом мишљењу, кључне. Оне су биле актуелне некада, али и сада. Прва је ослобођење, односно жеља Срба да сами одлучују о својој судбини. Тај нагон за слободом можемо да пратимо чак од раног средњег века, па све до данас. Није тако било код свих народа. Срби су пак увек хтели да сами одлучују о себи. Потчињавају се само оним ауторитетима које сами изаберу. Друга идеја је уједињење. Срби су кроз векове насељавали подручја данашње Србије, Босне, Далмације, Херцеговине, Зете, Старе Србије и Македоније… И опстајали су на њима упркос свим изазовним временима и историјским ломовима. Гледано кроз историју,  упорно су покушавали да тај простор обједине. У једном тренутку била је то Рашка. После тога Захумље и Дукља. Наравно ту је и Херцеговина, која је вековима била у саставу државе Немањића. Босна је пак имала свој пут. Она се негде у 11. и 12. веку одваја и “пада” под угарску сферу  утицаја. Али она тим није била ништа мање српска. Њени владари своје поданике називају Србима и узимају српске титуле, попут краља Твртка, али и свих потоњих. Дакле, на том простору имали смо константу и необично трајну и виталну идеју о уједињењу. Трећа је – очување завета. То су завети стари 800 година. Оно што ми зовемо светосавским и косовским заветом. То значи остати у, како се каже, “правој вери”, српској и православној. Необичну упорност у томе, упркос вековном животу у страним државама, видимо од Немањића па све до данас. И данас поменуте три идеје су више него актуелне. Врло често се у нашој јавности чују пароле о уједињењу, а нисмо свесни дубине и трајности тих речи. Српски народ, као и сваки други, има право на слободу, али и уједињење пошто је неправедно подељен у ратовима. Ако су западне земље подржале уједињење Немачке, и ако покушавају да на нашој земљи против наше воље чак формирају велику Албанију, зашто тако нешто забранити Србима!?

ГЛАС: Српски народ се и даље покушава распарчати. Да ли иза тога опет стоје велике силе?

КОВИЋ: Милорад Екмечић је једном приликом рекао да су Југославију створиле велике силе, али и да ће је оне и разбити. Тако се и десило. Срби су прихватили Југославију, каква год она била, јер су на тај начин живели на окупу. И управо због тога је српски народ био спреман на толике компромисе. Југославија је изгубила право на постојање оног тренутка када су велике силе прихватиле уједињење Немачке. Геополитичка улога Југославије у међународним односима после Првог светског рата била је да заједно са Румунијом, Чехословачком и Пољском створи “прстен” који је требало да “обуздава” Немачку, али и Совјетски савез. Са прихватањем уједињења Немачке и пропашћу Совјетског савеза, Југославија је, гледано из Париза, Лондона и Вашингтона изгубила право на постојање. Тада су велике силе подстакле сепаратистичке покрете. Дали су им медијску и дипломатску подршку, онда и војну. Срби су можда повлачили и погрешне потезе, али то не мења чињеницу да су Југославију уништиле велике силе. Највећи успех српског народа у том тешком времену јесте Република Српска. Да бисмо сутра опстали и преживели, по мом мишљењу, потребно је обнављати косовски завет, као и идеје слободе и уједињења. Данас, сутра или за 50 година. Ако су наши преци то могли, зашто не бисмо и ми.

ГЛАС: Како да процијенимо на коју страну данас да се окренемо?

КОВИЋ: Сви знамо да Сунце излази на истоку и залази на западу. Да бисмо дошли до слободе и уједињења, али и очували завете морамо да познајемо политику великих сила. Ради се о сложеним процесима, условљеним односима снага између великих. То, између осталог, значи да би требало да се “окренемо” оним силама које су спремне да нас подрже. Срби имају озбиљну традицију спољне политике. И то нас обавезује. Али некада смо се понашали као да је нема и као да смо јуче “сишли с планине”. Наши преци су умели да играју ту сложену политичку игру преживљавања и остваривања националних интереса у свету великих сила. То је било као у оном вицу где кошарку играју слонови, али и мишеви дају понеки кош, при чему се понајвише труде да не буду прегажени.

Да се вратимо у садашњост и блиску прошлост. НАТО земље и САД су нанели много зла српском народу. Сетимо се етничког чишћења Крајине, Сарајева, КиМ. Присетимо се пројекта асимилације Срба у Црној Гори и Македонији. Бојим се да ни у наредном периоду од њих не можемо очекивати ништа добро. У Вашингтону су на власти људи који су градили каријере у ратовима против српског народа. Али то, ипак, не значи да би сва наша врата према Западу требало да буду затворена. На нама је и да на тој страни света тражимо потенцијалне савезнике. С друге стране, од три постојеће суперсиле, САД, Русије и Кине, чак две су у кључним питањима на нашој страни. Ми не треба да очекујемо од Русије и Кине да им српски народ буде национални интерес број један. Али Русија и Кина су велике силе од којих, уколико будемо довољно паметни, можемо да очекујемо подршку у кризним и неким другим нама битним ситуацијама.

ГЛАС: Свјетски поредак се из коријена мијења. Како би он могао изгледати за пет или десет година, те гдје су Срби на тој мапи?

КОВИЋ: Моћ НАТО земаља јесте и даље велика, али је све мања. С друге стране, Русија је велика војна сила која је у овом тренутку забављена украјинским искушењима. Али то су искушења која ослобађају руске елите и њену економију од западних утицаја. Када је у питању Кина, према свим економским показатељима она престиже САД. Дакле, ми идемо ка стварању мултиполарног света. Срби су тренутно “опкољени” земљама НАТО пакта и државама ЕУ. Делови наших територија су под окупацијом НАТО земаља и немамо превелики маневарски простор. Али ми не смемо да дозволимо да се Српска асимилује у једну унитаристичку државу БиХ. Наш интерес није ни да Албанија “прогута” КиМ или Бугарска Македонију. Нити да Срби у Црној Гори буду асимиловани у Црногорце. Морамо се бранити како бисмо преживели. Овде није реч о изазивању великих сила, али да бисмо преживели морамо да пружамо отпор. То треба чинити упорно, стрпљиво и промишљено.

ГЛАС: Како објашњавате то што је фашизам поново оживио?

КОВИЋ: Обнова усташтва у Хрватској и нацизма у Украјини показује да нисмо разумели оно што се догодило у Другом светском рату. За све смо оптуживали искључиво Немце и Италијане. Земље које су биле немачке савезнице Запад је третирао као Хитлерове жртве. Нацифашизам је очуван захваљујући управо тим западним силама и ватиканским “пацовским каналима” за спасавање усташа и нациста. Погледајмо Хрватску, да ли је она истински денацификована? И не само то, погледајмо како је она прошла иако је била на страни Хитлера? На крају су добили дијелове италијанске територије. Срби који су били носиоци фашистичког отпора “награђени” су тако што су подељени. Титу ни то није било довољно те је исцртао нове границе унутар Србије. Да су Хрватска, али и Украјина која је током Другог светског рата дала целу једну СС дивизију на време кажњене, не би данас било овога. Пошто то није урађено и пошто су биле чак награђиване, историја нам се понавља. Мирослав Крлежа се отворено дивио Анти Старчевићу. Писао је томе. Старчевићева правашка идеологија јесте један од најважнијих извора зла и геноцида нас српским народом.

ГЛАС: Да ли међународна заједница зна шта у ствари значи “грађанска држава” у режији бошњачких странака, те зашто то одобрава?

КОВИЋ: Међународна заједница не постоји. Иза тог појма се крију интереси САД, Велике Британије и ЕУ. Шта је са осталим земљама?! Они на Балкану имају своје омиљене народе. На том списку, међутим, нема Срба, јер нас они доживљавају као “мале Русе”. Зато ће они радије подржати Бошњаке, Хрвате или Албанце. Велике силе подржавају оне за које сматрају да ће остварити неке од њихових стратешких циљева, били они исламисти, усташе, комунисти или демократе. Зато ће неко ко заиста верује у грађанска права и световну државу, рецимо моћници у Вашингтону и Бриселу, подржати Алију Изетбеговића, аутора “Исламске декларације” и његовог сина Бакира, који се и даље куне у оно што је проповедао и чинио његов отац. Американци су већ, приликом напада на Куле близнакиње и Пентагон на својој кожи осетили последице својих погрешних одлука. Преко подршке Бошњацима у БиХ или Албанцима на КиМ и у Македонији хтели су да дођу до наклоности у остатку исламског света. Али чини се да исламски свет врло добро зна одакле долази највећа опасност.

ГЛАС: Откуд то да су Срби “мали Руси”?

КОВИЋ: Ратови против православних хришћана почињу још у 13. веку крсташким рушењем Византије, походима на Русију, крсташким ратовима угарских краљева против “босанских јеретика”. И то непријатељство траје све до данас. Предрасуде према Србима су део древних предрасуда према Византији, данас пре свега према Русији. Милорад Екмечић је писао о томе наводећи да је “србофобија само рукавац мора русофобије”. Прве праве назнаке англосаксонске русофобије показане су тек у 19. веку током сукоба на Балкану, али она је данас еволуирала до невиђених размера. Западне силе, уосталом, знају да су српске државе Србија и Црна Гора грађене уз подршку Русије. Уз то Срби данас очигледно не желе да прихвате неке од наметнутих “западних вредности”. Због тога НАТО земље воде те бескрајне крсташке ратове. Ми и данас живимо у доба крсташа. Оно што је поразно јесте чињеница да НАТО силе покушавају да третирају Русе као Србе током 90-тих. Оно што је тада рађено са нама било је припрема за ово данас. Тај крсташки фанатизам провоцира чак и Кину и доводи цео свет на ивицу нуклеарног сукоба.

ГЛАС: Значи време је да се више окренемо цркви?!

КОВИЋ: У срцу српског идентитета је национална црква и то је једина институција која још увек обједињује и чува српски народ. Морамо је чувати од олаког осуђивања и напада. Цркву не чине само епископи, већ и верни народ. Због тога западне земље и ударају по њој. Цариградска патријаршија је већ претворена у оруђе западних земаља. То се види у Украјини, али и Македонији. И грчка црква је под великим утицајем НАТО земаља. Било је и још има покушаја преотимања наше цркве у Црној Гори, у Хрватској. То изискује опрез, морају се смањити политичке тензије унутар Републике Српске и Србије. То не значи да наш политички живот не би требало да буде слободан, али морамо знати који су то српски национални интереси око којих нема расправе и свађе.

Сличности Зеленског и Куртија

ГЛАС: Недавно сте рекли како украјински предсједник Володимир Зеленски преписује модел Албанаца на Косову. Можете ли појаснити?

КОВИЋ: У Приштини, али и Кијеву, покушавају да спроведу пројекат преотимања културног наслеђа Срба, односно Руса. То би требало да буде окончање процеса започетих етничким чишћењем. Када један народ уништите на крају присвајате све што је његово. Као усташке пљачке села чије су становнике претходно побили. Стање окупације настале војном агресијом, међутим, није правно одрживо. Та врста отимачине је научно неутемељена. Можете мењати имена српским споменицима, измишљати историју Дечана и Пећке патријаршије, али то просто не одговара истини. Историју не можете променити. Идентитет можете, јер вам то нико не може забранити. Та врста идентитетског инжењеринга се спроводи на КиМ, али и Украјини. И у БиХ и Хрватској је то приметно, при чему су то стари још из доба Аустро-Угарске, покушаји да се култура и наслеђе Срба прогласе босанским, односно хрватским. И иза тога опет стоји подршка земаља НАТО пакта. Политичка, академска и медијска. Али то не значи да ће та квазиисторија и да победи.

Британци и Нијемци

ГЛАС: Како гледате на повратак британске и њемачке политике на ове просторе?

КОВИЋ: Реч је о њиховим интересима, али и трајним културним предрасудама. Поред осталог, они нас виде и као продужену руку Руса. За њих смо један непослушни народ, што ми и јесмо, јер смо увек покушавали да водимо своју политику, за разлику од рецимо бошњачких, хрватских или албанских елита, које су биле спремне на безусловну покорност. Једноставно, у кључним тренуцима понашали смо се на различите начине. Значи, у неку руку, логично је да нас на такав начин виде Немци, али и Енглези, који су само формално били наши савезници у два светска рата, да би нас усред погибије препуштали непријатељима – Францу Јозефу 1915. или Јосипу Брозу Титу 1943. Морамо да будемо свесни тога. То не значи да треба ићи у директни сукоб с њима, али морамо да разумемо зашто неке ствари раде. Треба трагати за подршком тамо где је можемо наћи и у томе треба имати стрпљења.