Милан Ружић

Тужно немаштовит сценарио

29.07.2022.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Оно што је кроз Володимира Зеленског најјаче изражено, али је у исто време и најгори кошмар Америке, јесте страх од мира.
Неуспели глумац је успео у томе да постане председник, али њему то није најважније. Оно чему сваки глумац највише тежи јесу велика улога и слава коју она доноси. Зеленски је, као просечан глумац, па можда и мало испод просека, одједном постао тема и узор неким великим уметничким, али малим људским, именима попут Шона Пена, Спилберга, Мерил Стрип и њима сличним за које Зеленски не разуме да имају додељену улогу фанова украјинског председника.

Места на која никада не би стигао – па чак ни путем видео-линка, да није био шегрт пропасти своје земље и народа, и послушни статиста Америке који добро памти текст, церемоније доделе Оскара, Канског фестивала, Венеције и њима сличних, некада давно високо уважаваних места сада претворених у насловне стране политичарења и америчке пропаганде, престоница борбе за људска права коју су планирали да изгубе, али да о њој причају – постала су окићена добрим глумцима који се клањају лику лошег глумца. Зеленски чак ни председника не игра уверљиво, иако су цео Холивуд, ЦИА и све његове америчке колеге ту улогу до танчина разрадили и вежбали с њим.
Како он, тако и Америка игра главну улогу у светском блокбастеру који у бокс-офису већ деценијама зарађује новац од тога што је регионално популаран, а заиста лош, међутим, у њему играју све саме звезде, па људи гледају.

Тај амерички филм наметнут Европи, а који слави и успева да очува све оно што је Хитлер изгубио, диктира нове трендове у снимању акционих сцена, запаљених аутомобила, срушених зграда, људи у паници, а Украјина је преко везе добила улогу проститутке коју су натерали да шпијунира „највећег негативца“ и иако њеном лику дотурају разне направе за прислушкивање, оружје, информације, она ипак заврши сломљена на неком јефтином кревету искоришћена од стране управо оних који је унајмљују.

Заиста тужно немаштовит сценарио. Међутим, како тај амерички филм има велику гледаност и огроман утицај, наравно, међу људима без образовања и осећаја за уметност, онима који уз филм воле да куцкају поруке и глођу батаке, он ће наставити да буде приказиван, јер доноси профит. Оно што творци лоших филмова не знају јесте то да иако су им филмови гледани и исплативи, они нису добри колико год награда добили и ко год у њима играо. Тако пред публику дођу неку филмови из Азије пуни иновације и мајсторства, сјајних прича и дубоко укорењени у религију, културу и фолклор, снимљени кроз пажљиво баждарену призму уметности и разнесу публику терајући је да плаче, да се смеје и да памти тај филм док је жива.

Онај амерички блокбастер, заједно са Зеленским као предводником глумачке поставе, може да дође до свог слома искључиво кроз појаву горепоменутог источњачког филма, правог филма. То је оно што се сад дешава – публика зна да амерички филм не вреди и кријући гледа филмове са Истока, док се у исто време нада да ће ти источњачки филмови бити гледанији. Биоскопи постају све празнији када заигра чувени блокбастер, а глумцу све мање траже да са гледаоцима прави селфије.

У тој борби за свет, да останемо у слици – за филмско тржиште, довео је до тога да се Европа, Америка и Аустралија највише боје мира. Они су ужаснути помишљу да би Русија могла да донесе мир и у оквиру њега приказује своје високе филмске домете о неком новом и бољем свету у ком свако има право на своје и у ком у другим земљама Американац не би могао да ископава туђе руде, већ би само могао да копа свој нос. Зеленски дрхти пред Русијом, не због тога што у сукобу некад страда неко из његовог народа, него зато што мир делује све ближе, а Америка све даље.