ИГОР КАРАУЛОВ: ПРИХВАТИТЕ ЗАБРАНУ КАО БЛАГОСЛОВ
Фјодор Михајлович Достојевски – извор: Епархија Зворничко-тузланска
Под утиском слика забране руске културе у Европи, неки су закључили да су Руси данас „нови Јевреји“, нови јединствени светски изопштеници. Али – не треба дизати нос.
Пажљивији поглед открива да је укидање руске културе само одраз укидања европске културе, коме су последњих година тежили и понегде се веома приближили активисти црначких, женских и других заинтересованих мањина. Да, ова рефлексија је сад појачана, концентрисана и шире захваћена, мада се управо та спремност да се предузме укидање још понечег можда може објаснити подсвесном жељом Европљана да се реванширају, да пронађу некога ко још више од њих самих заслужује да буде укинут. Као што је формулисано у једној од онлајн дискусија: „руска култура носи империјалну идеју и програмира људе да је наставе у стварности“.
Нема потребе да се бунимо, то је тако. И наш вољени Достојевски, који је писао о „дечијој сузи“, био је упорни присталица империјалне експанзије. И наш вољени Пушкин није желео другу домовину за себе, уместо огромног и континуирано растућег руског пространства. Империја, империјализам – за многе је то сада проклетство. Међутим, преводећи то на стилски неутралан језик, може се рећи да је руска култура једноставно култура великог народа. То је оно што неке привлачи, а неке одбија. А народ постаје велики само експанзијом – цивилизацијском, економском, али пре свега војном. Кроз сукобе са другим народима. Кроз победе у овим окршајима. Кроз асимилацију великих страних маса. Кроз интеракцију, међусобно прожимање са њиховим културама. Зато има толико Руса. Зато су толико различити. Зато се њихове идеје о свету не уклапају у хоризонт типичне националне државе.
Руси су живели животом великог народа, њихова судбина се већ одиграла и друге неће бити. Бивали су нападнути и узвраћали су. Покоравали су их, и ослобађали су се. Они су, као и сви други народи, много пута започињали ратове; тако се прави историја. Понекад је тешко разликовати офанзивни рат од одбрамбеног. Понекад једно следи за другим. Ко се стиди такве приче, тај вероватно, у знак протеста, не треба да иде не само на Крим или у Доњецк, него ни у Астрахањ, или Тјумењ, или Виборг. То је оно што нас је обликовало, свиђало нам се то или не. У алтернативној историји већ поменути Достојевски не би био руски, већ пољски писац.
Ми смо заиста програмирани да ову „империјалну идеју“ наставимо у будућности. То није лако наслеђе. Често се деца великих очева нађу сломљена пред недостижном наслеђеном лествицом, док ће они који од дна теже ка врху бити задовољни минималним успехом у животу, да „све буде као код других“. Тако су националисти малих народа задовољни измишљеним родословима и шареним етно ношњама, својим негованим вртом и ретким сународницима који би некако у великом свету могли да постану славни.
Хор малих народа, који захтева да се убије империјални нерв руске културе – то јест готово све што је у њој изванредно – заправо се противи самом току историје. Као: да би историја зауставила свој ток, велики се морају поклонити малима и у њима се растворити. Русе, дакле, треба некако састругати, опрати од рускости, упаковати их као јагоде на пијаци, и натерати да заједно са свима марширају у постисторију.
У извесном смислу, добро је што је ова кристална, доследна јасноћа пала на памет противницима Русије. Добро је што више немају илузија о руској култури. Раније су супротстављали руску културу и руску државу. У стилу: Путин је једно (и пре тога сви руски/совјетски владари, осим Петра III, Горбачова и Јељцина), а сасвим друго је дивни Чајковски, који нам је написао најбољу божићну музику. Сад им је откривена разочаравајућа истина: и Чајковски, и Чехов, и Левитан, и Стравински, и Маљевич и Бродски су из истог тима као Јермак, Потемкин, Суворов, Ермолов, Скобељев, Жуков…
И ми смо приморани да се сложимо са овим, али у позитивном смислу. Прихватите то као дар и благослов. Судбина руске културе неодвојива је од судбине руске државе, чак и тамо где јој се супротставља. И у будућности, ми не можемо рачунати на достојан наставак наше културе ако напустимо нашу историју, пакујући наш заједнички идентитет у десетине измишљених или реконструисаних идентитета.
Саблазан самопонижавања дуго је прогањала образоване Русе, од „грађанина кантона Ури“ до совјетских интелектуалаца који су се заљубили у Пољску и балтичке државе, до снова постсовјетске средње класе да се преселе у миран европски град са лепим крововима. Сад се под тим крововима веселе украјинске избеглице, док се Русима показују врата. И то је дивно, јер се иза ових врата налази завичајни простор, који чезне за радницима и ствараоцима.
(Взгляд; превео Желидраг Никчевић)
