ПОЕЗИЈА КАО ИСТИНА: О ЈЕДНОЈ ПЕСМИ ИВАНА НЕГРИШОРЦА

He, Мајко Света,

Нисам веровала, све док ми

Небеска светлост није душу изнутра

Обасјала! Тако сам на свет донела ово двоје

Анђела и сама се преобразила у оно што сам дотад

Исмевала и глупошћу простака називала.

Бејах у тами рођена, од родитеља који беху деца

Грешнога доба што нас бриљантним ситницама

Удобног живота

Поткупљује. Бејах учена да чуда не постоје, а да је

Дух свети

Само лакомислена реч која лаковерне људе

У лаку дисциплину утерује. Такав ми је цео живот био,

Све док не пожелех да га продужим плодом

Чрева мојега. Ја то желех силно,

Али не даде се, задуго! Напатисмо се човек мој и ја,

По бањама лета проводисмо, лекаре силне обилазисмо,

А онда много пута вештачку оплодњу пробасмо.

И не би ништа, ништа од тога не би!

А онда, после оног великог пожара, у Хиландар пође

Кум наш венчани, да помоћ однесе и да, као грађевинац,

Тамо нешто помогне. Има ту неко Друштво поштовалаца

Ове светиње, оно све то припремило! Хвала му,

Хвала што и мене Божјој милости приведе! Јер кум наш,

Ни сам не верујући, тамо, у Хиландару

Упита игумана Мојсија може ли она лоза

Са гроба светога Симеона,

Може ли стварно нероткињама да помогне? И тако,

Реч-по-реч, поручи ми божји човек да у цркву што чешће идем,

Да се молим код иконе Мајке Свете, а кад осетим да ми срце

Први пут снажно затрепери, да му пошаљем писмо.

И деси се тако. Ја му, по куму, који се опет на Гору Свету

Запути, реч послах о томе како трнце у читавом телу осетих,

A y срцу врелину, која до утробе ми силазила.

А онда, дође ми порука: да је време да се крстим,

Како Бог заповеда и црква Господња налаже.

И учиних то, збиља, а у себи оног отпора,

Због којег и сад ме црвенило лица обузима,

Више не осећах. Сумњу, да ли сам на путу какав треба да буде,

To да: али од побуне против Вишње Силе

Ни трага ни гласа. А онда, из Вилиндара дарак ми пристиже.

Мајушни пакетић, a y њему: девет пуцади

Сувога грожђа! Да сваке недеље, током васкршњег поста,

По једно пуце, изјутра, на ште срца, пре поласка у цркву

Узмем! А о Васкрсу, три пуцета дуго да жваћем

И сласт у себе упијем. Тако учиних!

Шта све после тога настаде, не морам никоме

И ништа да приповедам, тек: срећи мојој краја нема,

Јер уз мене два анђелчића гугучу! И знам,

Мајко Света, да су они дар Твој, и да никада више

Помислити не смем да на свету чуда нема!

Јер то што, оваква, на свету опстах,

Што награду незаслужену примих,

To је већ чудо над чудима,

Путеводитељице наша!

Ћутим и речи молитве

Шапћем, у ритму

два Дечја бруја:

удисаја и издисаја!

О ЛОЗИ СВЕТОГ СИМЕОНА

Ha јужној страни хиландарског саборног храма, задужбине Милутинове и Лазареве, израсла је висока и разграната винова лоза, која је, како се каже, полегла „по својој пергули”. Њено стабло извире из самог зида, на метар и по одстојања од земље, из празног гроба Светог Симеона Мироточивог, који се налази поред тог истог зида, али с унутрашње стране храма. (Камени саркофаг из средњег века свештеник Војислав Билбија обложио је златом и сребром своје вештине, једним од најлепших примера савремене православне уметности у нас.)

Предање о лози Светог Симеона записано је у „Упутству за неплодне супружнике”, које хиландарски монаси дају потребитима. Лоза се, због туге хиландарских монаха јер мошти Светог Симеона одлазе у Србију, израсла из његовог саркофага, а њено грожђе, као благодатно у лечењу неплодности супружника, открило се у шеснаестом веку, када су монаси дали грожђе турском паши који није имао мушког потомства, па их је он, чим је добио сина, наградио имањем Каково, који je y 18. веку имао око 10388 хектара, углавном шуме. По молитвеном правилу хиландарском, супружници који желе децу посте и моле се Богу, а затим окушају грожђе.

Лоза Светог Симеона спада у највећа чуда Атоса; за њу се везује и есхатолошка „пунота времена” Богородичиног удела на земљи. Наиме, светогорски иноци верују да ће крај света и близина Парусије бити најављени одласком Богородице (Вратарнице) из Ивирона, пожаром у коме ће до темеља изгорети молчалница Светог Саве у Кареји и сушењем лозе Немањине у Хиландару (дакле, два есхатолошка знамења Атоса везују се за српске светиње).

Но, пре но што дође пунота времена, лоза ће помагати бездетним супружницима да добију „од срца порода”. И у вези с тим чудодејством је и песма Ивана Негришорца којој читањем приступамо.

О НЕПЛОДНОСТИ НЕВЕРЈА И ПЛОДНОСТИ ВЕРЕ

Песма Ивана Негришорца „Загледана у репродукцију хиландарске иконе Богородице Одигитрије, млада мајка љуља близанце у колевци и тоне у сан” је монолог жене која је, употребом грожђа са лозе Светог Симеона Мироточивог, добила близанце. Она почиње од исповедања свог првобитног неверја, заснованог на васпитању у самоувереном порицању вишње стварности, а окончава благодарењем Богу за два дара: дар сопственог постојања и дар рађања деце. Пут од једнога до другога проходи кроз жуђено поље мајчинства.

Мајчинско је дубинско укорењено у архетипско тле хришћанске вере. Иако је Бог Отац, Он се, у Старом Завету, „мајчински” оглашава преко пророка, и пита Израиљ: „Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје? А и ако би га заборавила, ја нећу оставити тебе!” (Ис. 66, 13-14) Српска изрека вели: „И Бог има мајку!” Лирска народна песма, која се певала почетком Часног поста, каже да у храму који настаје кад људи посте има једна „бела стаза“:“По њој шета Божја мајка, / води Бога за ручицу.”

Мајка води Бога за ручицу – зар то није, сувопарним речником метафизике речено, савршена слика иманентног и трансцедентног; или, како би се саопштило умственом сликом православне химнографије, сведочење чињенице да људско биће (Мајка) постаје „шира од небеса”? А сви већ знамо да догматика Цркве од Истока Богородицу – Мајку, понављамо – ставља изнад анђела и арханђела.

Зато се и мајка у Негришорчевој песми обраћа небеском Праузору мајчинства, Богородици, и поверава јој најтајније мисли свог срца.

Важно је напоменути и то да се Пресвета Богородица пред, у себе загледаном, родитељком близанаца јавља преко репродукције своје иконе Одигитрије – Путоводитељке – исте оне пред којом је Немања испустио дух, по завету који је раније дао. Овај „свештени образ” једна је од најпоштованијих хиландарских светиња. Мајка, која је добила „од срца порода” користећи грожђе Светог Симеона, сада благодари пред његовом заветном иконом, показујући свест о узвишености рађања новог живота као начина да се приступи Праизвору свега што живи.

Песма почиње обраћањем Богородици о тренутку обасјања мајчине душе, која је из таме сумње прешла у светлост вере. Светлост je, y православној аскетици, гносеолошко оруђе по преимућству, а патристичка изрека нас подсећа да „није знање светлост, негоје светлост знање”. Мајка је, осијана, родивши децу и сама доживела преображај, попут оног варварина коме je y раном средњем веку, крститељ рекао: „Погни главу Сикамбријче, па уништи оно чему си се клањао и поклони се оном што си уништавао”. Претходно стање своје душе, за коју је знање било једина светлост (светлост књишке учености и „здраваго разума”, који пориче сваку вертикалу битија), жена је напустила када је доживела чудо – мука њена и њеног мужа, тешко бреме бездетности разрешила се оним што разум превазилази. „Где Бог хоће, побеђује се природни поредак”, пева једна црквена химна.

Чудо се збивало постепено, без мађионичарских фанфара. Кум дугогодишње нероткиње отишао је у Хиландар, питао за грожђе свете лозе, и од игумана Мојсија сазнао да она треба да се молитвено припреми да би се Божје дело збило. Када је молитвена припрема срушила преграду између Творца и створења (згрченог у побуни према Вишњем), и када је, уместо бунта, у жени остала само сумња (више сенка, него пуно обличје маловерја), дошао је тренутак за Свету Тајну Крштења, ново рођење у Духу. Тек тада из Хиландара (Негришорац, свестан вилинске нестварности онога што се збило, за Немањину задужбину на Атосу користи име „Вшшндар”, народни израз који је, такође, настао из дивљења пред лавром – источницом наше самоистоветности), стиже „девет пуцади сувога грожђа”, које, после коришћења у Великом посту и о Васкрсу, донесе плод -„два анђелчића”. Мајка их доживљава као дар Мајке Божје, и као потврду да су чуда могућа – у шта се више не може и не сме сумњати. Тиме чудо престаје да буде нешто несвакидашње – само човеково постојање је чудо, све је то дар Вишњега како пева Осип Мендељштам: „За радост што живети, дисати знам, / Захвалност, реците, коме да дам?”

Богородица Путеводитељка је мајци из Негришорчеве песме пропутила пут до Смисла. А Смисао је, на грчком, Логос, Христос, Друго Лице Свете Тројице, Бог који има Мајку. Ако је, по Виктору Франклу, главни вапај савременог човека „нечујни вапај за Смислом”, онда је мајка из „Светилника” тај нечујни вапај успела да преточи у удисај и издисај својих близанаца, и да скупа са њима, удахне радост обитавања у присуству Творца. Бучно и надмено незнање свезналачке самодовољности с почетка ове песме претвара се у смерну свест о сопственој ограничености, која се, љубављу преображава у безграничје.

У поуци о молитви блаженопочившег патријарха Павла, која је деценијама прештампавана у уводу за молитвеник СА Синода СПЦ, пише: „Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљивог Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе”.

Молитва може бити тројака: основна је она прозбена, када човеке од Господа нешто иште; ту је, затим, благодарствена, када му за нешто благодари; и, на крају, славословна, када Га прославља, не тражећи ништа за себе, него радујући се постојању Суштогу Чијој светлости, како каже Велико славословље, видимо светлост.

Мајка из „Светилника” је научила, озарењем озго, све три врсте молитве: просила је да јој се отворе „врата од утробе”, и отворила су се; благодарила је Вишњем на дару, и, на крају славословила је Онога Који је и њу и њене близанце увео у битије.

ПОЕЗИЈА И ИСТИНА

Одавно се вели да песничка и животна истина не морају да се поклопе (па чак, бар од доба романтизма, када је калокагатијски идеал јединства Добро – Лепо – Истинито поречен, да и не треба да се поклапају). Међутим, у поезији која надилаза самодовољни артизам (а „Светилник” је, попут Рилкеовог „Часловца”, надахнутог сусретом са Русијом). Песништво и Истина не могу a да се не сретну. Зато, после читања Негришорчевих стихова, узимамо у руке хиландарски летопис чуда од лозе Немањине, да бисмо упоредили исповест мајке из „Светилника” са сведочењима записаним у летопису

И заиста, песма је, сасвим у складу са битијним истинољубљем поезије, на трагу тих сведочења (доносимо их, као потврду „документарног” надахнућа за њен настанак, на крају овог записа).

Поезија и Истина су се, у Негришорчевој песми среле, и целивале. Иако не знамо да ли је песник у рукама имао хиландарски летопис Немањиних чудодејстава, лирски субјект његове песме сведочи оним речима којима се Богу и братству царске лавре обраћала срећна људска бића која су „озго” доживела чудо родитељства.

Лирска „документарност” Негришорчевог текста која се, сасвим спонтано, излива у химничност, у потврду онога што је говорио отац Јустин Поповић: „Свет је богојављење, а човек богослужење”.

ДОКУМЕНТАРНИ ДЕТАЉИ

Ево писма Патрише, супружнице Зоранове, из Охаја, које је у манастир Хиландар стигло крајем 1987. године:

„Поштовани оче, захваљујући лози Св. Симеона и заступништвом његових молитава. Онаје здрава и лепа девојчица којој смо дали име Симонида, а рођенаје 31. марта 1986. и сада је већ скоро осам месеци стара.

He улазећи у све појединости историје мојих проблема око трудноће, дозволите да Вам само кажем да сам за последњих шест година имала пет операција, и да сам узимала све могуће лекове, укључивши и оне које се узимају ако се жели дете из епрувете. Иако нисам узела учешће у таквом програму, из етичких разлога, ипак сам узимала лекове, јер ја имам само једну половину јајника и један канал. Обзиром на бројне операције, које сам имала, узимала лекове без икаквих резултата и слично, лекари су покушали да усмере моју пажњу од остајања у другом стању на усвајање неког детета.

Лекове сам престала да узимам у августу 1984, а наш драги свештеник и пријатељ, донео нам је лозу св. Симеона са Свете Горе. Узели смо грожђе и почели молитве у новембру 1984, пре божићног поста и држали смо се упутства о посту и молитвама. Наставили смо са молитвама све док нисам остала у другом стању у јуну 1985. године, а Симониду сам родила у марту следеће године. Крстили смо је по православном обреду код оца М. Матејића, од кога прима редовно свето причешће.”

А Гркиња Панајота Цамита – Елефтерију јавља манастиру Хиландару:

„Поштовани оци, благословите!

Зовем се Панајота Цамита – Елефтерију и живим у Халкиди. Пишем вам да додам још једну страницу у архив чуда Св. Симеона, јер је и нас Бог удостојио да постанемо родитељи после девет година брака.

Била сам у процесу вештачке оплодње, под стресом и разочарењем, јер су покушаји свих ових година били безуспешни, а ни лекар није био оптимистичан. Сасвим случајно, неки наш познаник нам је донео грожђице и лозу Св. Симеона са пратећом књижицом. Било је то као порука од Бога, јер никада пре нисмо чули за чуда Св. Симеона, али и зато што се догодило у датом тренутку. Као резултат, превазишли смо све проблеме, и Св. Симеон нас је великодушно даривао, неједним него сатроје деце (тројке, у складу са бројем грожђица које смо узели).

Свети Симеон је био уз нас током читаве трудноће и порођаја, јер је рођење тројки, по речима лекара, изузетно тешко. За Бога, међутим, ништа није немогуће. И тако сада у наручју држимо Симеона (најмања почаст коју смо могли одати свецу), Димитриса и Ирини. Шаљемо вам њихову фотографију и молимо да се помолите за нашу породицу (Андреаса, Панајоту и децу).”

А ево и писма са Гренланда:

„Свети Оци, драга браћо,

као прво, благодаримо вам за чудотворно грожђе Св. Симеона.

Мој муж, Гвидо Леон и ја, Дана Ада Кристина Јулиана, сазнали смо 17. (4) маја 2007. (на Спасовдан) да сам затруднела и да ћемо добити дете. Ми смо пресрећни због тога што су наше молитве, уз вашу помоћ, услишене.

Свети Оци, драга браћо, ми вам од свег срца захваљујемо!

Молимо вас да се за нас и даље молите, како би добили здраву децу и да нас наш драги Господ Бог увек прати на нашем заједничком путу. Шаљемо вам и мали прилог за ваш манастир.

Пред вама се клањамо и захвални смо од свег срца за вашу пажњу и ваш труд.“

О томе је певао и песник Негришорац.