Одрастао сам на Кличеву поред Никшића, на потезу од Царевог моста до Манастира. Тим правцем се више од стотину година улази у наш Град; двије величанствене грађевине дочекују путнике намјернике. Оне су – лична карта Никшића. За људе који ту живе Царев мост и Манастир нису само архитектонска ремек-дјела и туристички симболи, него неодвојиви, понајљепши дио наше овоземаљске судбине. Наш свакодневни поглед, пулс и дах. Генерације пролазе, око Моста и Манастира људи се окупљају, раде, одмарају, дјеца ту одрастају, млади се забављају. Понеко се и Богу моли. То смо ми.

Царев мост и Манастир (тако Никшићани зову саборну цркву Св. Василија Острошког) саграђени су добротом, милосрђем и средствима царске Русије. 20. октобра 1894. године, књаз Никола је приликом свечаног освећења и пуштања у саобраћај моста овако завршио говор:

„Е, ма сад, браћо, остаје нам да овој грађевини дамо име, али име једно достојно и њене величине и уложеног труда. Израз неки мали биће и остаће за вазда наше захвалности и љубави према великом добротвору нашем, ако назовемо овај мост, као што наређујем да се зове, Царев мост, у спомен цара Александра III Романова. Да живе Црногорци који га саградише! Да живи цар којему се посвећује!“

Тако је говорио црногорски књаз. А данас, ево, некакви Монтенегрини шеткају поред Царевог моста и светог Манастира, и деру се на сав глас: „Ма кад је то нама Русија помогла? Никад ништа! Санкције, него што!“

Како је то могуће? Одакле толика подлост, такав несојлук?

Не знам, и нећу да знам. Само кажем: Црногорци, ако вас још има, молите се за велики руски народ. Да он васкрсне. Да буде моћан и чврст. Јер су моћ и снага руског народа – моћ и снага Доброте и Љубави.