Докле је дошао Западни свет: Евровизија у рукама НАТО циљева – црвена застава антируске акције

Иако се још пре почетка такмичења знало да ће Украјина победити на Евровизији 2022, фарса од проглашења победника и „одјеци и реаговања“ која су уследили показали су да је „Фестивал лаких нота“ постао „црвена застава антируске политике“ и наставак НАТО рата „другим средствима“.

И пре почетка такмичења знало се да ће се „фестивал лаких нота“ постати „самит тешке политике“, тако да би се победа Украјине на Евровизији могла назвати лоше режираном представом у рангу намештене утакмице сеоске лиге коју су кладионице, превентивно, „скинуле са тикета“. А и кладионице су давале мизерну квоту на победу Украјине. На десет уложених динара, долара или евра – добијате 11.

Победа Украјине – црвена застава антируске политике

Наравно да су то кладионице које раде по принципу сопствене добити независно од политике добро предвиделе, али са друге стране, цела та фама око овогодишње Евровизије била је продукована на другим местима, а не у самој уметничкој или поп-културној сфери, каже за Спутњик др Игор Перишић, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност.

Додаје да Евровизија није баш уметност, али јесте неки културни индикатор који говори више о стању у савременом свету него о стању у самој уметности. Зато је та ниска квота индикатор једног једноумља које влада у европским, односно западним медијима у погледу односа према тренутном конфликту, али и односа према различитим културним моделима.

Перишић сматра да тренутно присуствујемо једној културној унификацији мишљења која производи хипертрофију идеологије политичке коректности јер у оваквој ситуацији није замисливо не само да се чује другачије мишљење, него и да се чује другачији уметнички поступак.

„А последично у вези са тим, није замисливо да не победи она земља или она културна парадигма која је у овом тренутку у великој милости тренутно владајућег медијског дискурса а која је, нимало парадоксално, само једна црвена застава која је истакнута. Дакле, та украјинска победа је само једна црвена заставица која је истакнута западном јавном мњењу да груне и похрли ка томе да би се што је могуће више дистанцирала од Русије“.

Честитка НАТО и „победнички акорд“ Зеленског

У прилог томе, сведочи честитка заменика шефа НАТО Мирчеа Ђоана који је оценио да је реч о „лепој песми“ која сведочи о храбрости те земље у рату против Русије.

„Желим да честитам Украјини на победи на Евровизији. Видели смо огромну подршку јавности из Европе и Аустралије због храбрости. Наравно, и песма је лепа“, казао је Ђоана.

Украјински председник Зеленски обећао је да ће дати све од себе да његова земља угости Евровизију следеће године уз оцену да је „наша храброст задивила свет, а наша музика освојила Европу“.

„Сигуран сам да наш победнички акорд у борби с непријатељем није далеко“, додао је он.

„Намештена фарса“ на којој би победили и украјински кучићи

Насупрот њима, један од најпознатијих британских ТВ водитеља Пирс Морган назвао је Евровизију „намештеном фарсом“ додајући да је такмичење „политички мотивисано“.
„Светски најапсурдније, најбесмисленије, политички мотивисано ‘такмичење’ превазишло је само себе. Украјина је на такмичење могла да пошаље херојске псе-трагаче за проналажење бомби да залају националну химну, и опет би победили“, навео је Морган.

Морган је бивши водитељ најгледанијег јутарњег програма у Британији „Good morning Britain“. Доспео је у жижу светске јавности када је јавно критиковао принца Харија и Меган Маркл, након чега је дао отказ, пре тачно годину дана.

Евровизија – наставак НАТО ратне политика другим средствима

Перишић каже да не може да верује докле смо дошли у смислу да се Евровизија манифестује као директан производ НАТО политике. Изјава Зеленског, према његовом мишљењу, само иде уз парадигму да смо ове године присуствовали наставку „ратне политике другим средствима“.

С друге стране, драго му је што се у Енглеској појавио мало другачији глас пошто је тамо на делу једна „хистерична политичка и културна монолитност где се људи плаше да изјаве било шта што би упрло поглед и ка другој страни.

„И не само то, чак је био случај једног професора из Лондона који је само ретвитовао твит особе која је написала да би у Енглеској можда требало да се чује и друга страна и одмах се суочио са последицама. Реаговао је и британски министар образовања који је изјавио да врло озбиљно треба размотрити тај случај и да се то коси са не знам чим. Дакле, ако се у Британији или било где другде чују мало другачији гласови, можда је то залог за неку плуралистичку и културну политику и плуралистички поглед на свет који ће се сигурно кад-тад поново обновити. Да ли за месец-два, што не верујем, али за пар година, претпостављам да је то неминовно“.

„Експлицитне сцене пецања“ – смешна страна политичке коректности

Данашња ситуација у Великој Британији подсећа га на Орвелову „1984“ и Хакслијев „Врли нови свет“ што не би то требало да нас чуди пошто је тамо таква ситуација најизраженија од свих европских земаља.

Британци су после „брегзита“ постали амерички портпарол и као такви су „најмилитантнији у својој пропаганди усмереној ка Русији и ка земљама које се доживљавају као неутралне“, што се „лепо закачило на културу искључивања која је у Британији узела велики замах“, оцењује Перишић.

„Знамо за случај да је и Орвел постао непожељан зато што управо он говори неке непријатне ствари и, у данашњем контексту, сурово реалистичке у односу на оно што се дешава. Не само Орвел, него је и Ернест Хемингвеј рецимо на једном шкотском универзитету постао благо непожељан зато што говори о неким темама које су ‘сувише мушке’, да би дошло до тог случаја да се на једном универзитету пре читања његовог романа ‘Старац и море’ ставља упозорење да роман садржи експлицитне сцене рибарења. Та култура, ако се то може назвати културом, политичке коректности, дошла је до својих смешних консеквенци“, закључио је Перишић.