И заиста, описује „Вашингтон пост“ ситуацију у Бучи на већ познат начин, „размере убијања и изопаченост којом су убиства почињена постају јасни… Стотине лешева распадају се на улицама и у парковима.“ А „Шпигл“ јавља и да је немачка обавештајна служба БНД – иста она што је измислила операцију „Потковица“ – сад прислушкивала руску војску па је закључила да злочини нису насумични него су „део статегије Путинове армије“.

Сличних случајева има још. Писац и предавач на престижном Универзитету Колумбија Гери Штајнгарт обавештава својих пола милиона пратилаца на твитеру како „аудио записи показују да руски војници иду на ‘сафари’ у Маријупољу, где лове децу и пуцају им у ноге ‘из забаве’“; представник кијевског режима у Маријупољу Вадим Бојченко јавља и да у том граду делују руски мобилни крематоријуми у којима се спаљују десетине хиљада лешева, а белоруска организација „Некста“, носилац тамошње неуспеле обојене револуције, ексклузивно објављује и фотографију тог мобилног крематоријума. Док извештач „Вашингтон поста“ Далтон Бенет, као некада ЦНН-ова Кристијана Аманпур у Сарајеву, пригодно стиже у Краматорск 15 минута након експлозије на железничкој станици у којој је страдало више десетина људи, и не сумња да су и за то криви Руси.

Испоставиће се да је људе у Краматорску убила ракета „Точка-У“ какву користи украјинска а не руска војска, да је испаљена с територије под контролом украјинске војске, и да серијски број ове ракете одговара онима које су снаге кијевског режима већ испаљивале откако је конфликт започео. Испоставило се и да је фотографија оног мобилног крематоријума из Маријупољазаправо 9 година стара фотографија некакве направе за спаљивање ђубрета; и да су се лешеви на улицама Буче појавили тек неколико дана након што су се руске трупе повукле одатле а украјински медији у међувремену јавили да је специјална јединица „Сафари“ кренула у акцију чишћења градића од „саботера и сарадника руских снага“.

Уосталом, није без разлога „један од водећих политичара ЕУ тражио доказе да догађаји у Бучи нису инсценирани“ – ово је немачком „Билду“ открио украјински председник Володимир Зеленски – а и Мађарска јавно тражи „независну и непристрасну истрагу“ злочина. Велика Британија, за то време, одбија чак и разговор о одговорности за злочине у Савету безбедности којим овог месеца председава.

Џејк Саливен, саветник америчког председника за националну безбедност, тврди пак да су злочини „планирани“, и то „на највишим нивоима руске власти“, а Саливенов шеф Џо Бајден иде корак даље и назива Путина „ратним злочинцем“ и тражи да му се суди пред међународним трибуналом. Као да је заборавио, а можда и јесте, да је пре непуне две године његова земља увела санкције челницима Међународног кривичног трибунала јер су покушали да истраже америчке злочине у Авганистану. А Бајден је, као сенатор, пре 20 година гласао и за „Закон о инвазији Хага“ који предвиђа „употребу свих средстава“ како би се ослободили сви Американци које би Трибунал евентуално притворио.

Зашто Запад одбија истрагу а тврди да је председник Русије – ратни злочинац? Због чега је Русија искључена из Савета за људска права УН-а, и ко је следећи? Шта се заправо догодило у Бучи и у Краматорску, и да ли се спрема још оваквих „догађаја“?

У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали Ђуро Билбија, уредник портала „Факти“, и пуковник у пензији проф. др Илија Кајтез.

„Никога на Западу не занима шта се у Бучи заиста догодило, већ шта о томе кажу ЦНН и остали медији који су део њихове пропагандне машинерије“, истиче Ђуро Билбија. „Као и у свим њиховим ратовима у протеклих 30 година, ова медијска баражна ватра – која је досад увек претходила правој, оружаној – служила је дехуманизацији противника и делегитимизацији таргетираних режима. Притом, бројне индиције указују на то да је, након одласка руске војске из Буче, тамо започео обрачун са свима за које су претпоставили да нису лојални властима у Кијеву – као што су на Косову и Метохији припадници ОВК убијали Албанце осумњичене за сарадњу са државом Србијом.“

Ауторима наратива о руској кривици, збиља, промакло је више детаља који уверљиво сведоче о неодрживости ове специјалне пропагандне операције.

Наиме, ако су у Бучи по одласку руске војске заиста стотине лешева лежале по улицама и парковима, као што описује „Вашингтон пост“, зашто нико то није пријавио одмах по повлачењу руске војске 30. марта? Него је, штавише, 31. марта градоначелник Буче Анатолиј Федорук тријумфално саопштио да је градић „ослобођен“. Он 1. априла објављује и видео-снимак на коме насмејан говори о одласку Руса и не спомиње било какве лешеве, да би 2. априла у украјинским медијима била објављена вест о чишћењу града од „колабораната“. Истовремено, објављен је и снимак украјинске јединице чији припадници кажу да пуцају у оне који не носе плаве ознаке на рукавима, и тек тог дана почињу да се појављују фотографије убијених људи, и то са белим тракама око руке – што је био знак добре воље упућен руским војницима…

„Све то апсолутно доказује да никаквог масакра у Бучи, који су починиле руске снаге, није било. Као што је и у Краматорску, на основу ознака на пројектију, јасно шта се догодило. Имајући то у виду, поставља се питање – одакле тамо западне новинарске екипе одмах после експлозије? То је већ виђено у Васе Мискина, на Маркалама, у Рачку… Они се чак и не труде да буду оригинални, већ понављају рецепте које су примењивали пре 30 година, верујући да ће им сви веровати као што су веровали тада… Ипак, фасцинантно је сазнање колико господаре медијског простора на Западу, након што су тамо погасили руске медије који нуде другачију перспективу, чињенице ни мало не занимају,“ напомиње проф. Кајтез, и процењује да је реч о настојању да се „утиче на тамошње јавно мњење које је ионако русофобно и притом уверено да и даље господари светом. Додатни циљ ове операције је и да се потпуно разбукта рат у нади да ће то зауставити промене у свету. Ипак, сви који иза тога на крају ће морати да се суоче са реалношћу на терену и снагом Русије и свих оних 87 одсто света који није део Запада, и Русији није увео санкције.“

„Американци су схватили да више не могу да контролишу читав свет, и сад настоје барем да очувају контролу над колективним Западом који укључује и Аустралију, Јапан и Јужну Кореју. Распиривање антируске хистерије, пропагандним акцијама попут ових у Бучи и Краматорску, управо и служи консолидовању те контроле, и дисциплиновању земаља Запада у овом процесу настанка мултиполарног света у коме Русија и Кина имају водећу улогу,“ закључује Ђуро Билбија.