ПЕСНИЦИ КАО ПЕДАГОЗИ: МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ И ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

МОМЧИЛО

Аутор „Седам лирских кругова“, драма и приповедака, Момчило је био и човек изузетних људских врлина. Ко год га је знао, истицао је његову човечност и изражену моралност. Милутин Деврња је наглашавао песниково учитељство. Одличан ђак Гимназије у Чачку био је и изврстан професор Четврте мушке гимназије у Београду ( колеге су му били песници Душан Матић и Милош Црњански, а ову школу је учио и Дисов син Мутимир ).

Радећи у школи, Настасијевић се надахњивао сусретима са „чистим и непоквареним младићима” верујући да је с њима било могуће отпочети корачање „новим путевима културе“. Превазивши првобитно несналажање у општењу с младима, Настасијевић је постао њихов духовни руковођа и уобличитељ: „Поверавали су му се, Момчило је улазио у њихове немире, читао њихове књижевне покушаје, саветовао, бодрио и утапао се у готове све појаве њихова живота”. Његови ђаци били су трајно обележени Настасијевићевом педагошком мудрошћу, носећи собом „живо културно градиво“.

Када је у „Речима из осаме” тврдио како „бездетан” „гре на истину”, у пратњи својих „синова и кћери”, Настасијевић је био потпуно у праву: његови ђаци били су његова духовна деца, чији је лик као људских бића уобличио управо он.

Да Деврњине тезе о Момчилу као учитељу нису претеране, сведоче људи на које је он педагошки утицао, од којих су многи наставили његовим путем. Он је упливисао чак и на оне који нису били ђаци у одељењу коме је предавао. Рецимо, самоуки глумац Виктор Старчић, родом из Брђана код Чачка, који је прешао пут од тунелског радника до професора Позоришне академије, каже:„Ако бих се стриктно придржавао питања ко ми је незаборавни професор, онда не бих могао да одговорим, јер сам више пута нагласио да сам аудидакт. Нисам имао ту срећу, а можда обрнуто од среће, да седим у ђачкој клупи ма које школе, па ни глумачке.И ако већ говорим о неком професору, или бар о његовом синониму, онда би то био МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, мој старији друг и пријатељ, иначе рано преминули наш књижевник.

Момчило ме је упућивао како у позориште тако и у литературу. У његовој режији сам први пут у аматерском позоришту у Горњем Милановцу одиграо своју прву улогу. После те улоге Момчило ме је храбрио па чак и сугерисао, да сам талентован и да бих могао да се посветим позоришту.

За чудо, Момчило је о позоришту знао да ми каже већ тада много од онога што сам о са мом позоришту сазнао доцније, кроз лично стечено искуство, или касније када су у позориште у којем сам се тада обрео дошли прави педагози. Чак ми је чудно звучало кад сам из уста тих позоришних стручњака слушао стручне напомене и упутства која сам већ давно пре тога чуо од човека који се није професионално бавио позориштем.

Када сам у Момчиловој режији претеривао у нечему, било у гесту или у говорној фактури, он је знао да ми каже да је то ачење, претеривање, смиривао ме је и говорио:

— Запамти, позоришна уметност је образац живота који се пројицира у теби самом, а ти треба да то предаш осталим. Значи, мораш бити — искрен!

Многе велике истине знао је да каже о позоришту и о животу уопште. Иако нисам имао учитеља или професора, Момчило Настасијевић био је, ипак, мој професор који ме је најбоље упутио у уметност.“

Светозар Бркић, песник и преводилац, у својим „Сећањима на Момчила Настасијевића” истиче да је професор с њима највише разговарао, не испитујући их „класично”, „за оцену”, и да је у тим разговорима успевао да их ослободи сваке узгредности и свега сувишног. Настасијевићева мистагогија састојала се у помагању младом човеку да самог себе нађе (“/…/ човек суштине приводио нас је на известан начин суштини и посебности”, каже Бркић.) Нарочито пажљиво је анализирао ђачке писмене задатке, указујући, пре свега, на њихове језичке вредности (рецимо, истицао је стил Радомира Продановића, који ће трагично погинути приликом англоамеричког бомбардовања Београда на Ускрс 1944.) Упућивао их је у тајне народне културе, инсистрирајући на томе да читају радове Тихомира Ђорђевића. Зналац пет европских језика, енглески је научио да би читао Шекспира и Поа у оригиналу. Говорио им је о Кавалкантеу и Дантеу, о Прусту, Фројду и Бергсону, а помињао им је још у оно време – и Џемса Џојса.

По Бркићу, његова личност је била уједињујућа: пре Другог светског рата, када су млади људи били често идеолошки супротстављени, разговор о Момчилу их је смиривао и ублажавао (“/…/ све би се супротности некако расплињавале, ишчезавале и остајало би само осећање братства”, каже Бркић, додајући да су стихови песме „Речи из осаме” – бездетности која има синове и кћери истина о Момчилу и његовим ученицима.

Миливоје Ристић, у својим успоменама на наше ствараоце такође памти снажан утицај Момчилове личности на ђачко окружење: „Постојала је нека велика морална снага у њему, његова мисао је стално ишла у дубину, и, увек сам имао утисак, приликом готово сваког сусрета, да Момчило саопштава нешто ново, иако се није изменио”.

И Ристић истиче да је Настасијевић пажљиво читао ђачке писмене задатке, и још смелије уочавао оригиналност у њима, не плашећи се да искаже своје мишљење. „Овај задатак је одличан не само за малу матуру, него би слободно могао да иде и на велику”, умео је да каже.

Код њега није било суве прагматике и учења напамет, него је Момчило од ђака захтевао да мисле и да то саопштавају. Имао је „отвореност и љубав за та мала бића која се зову ђаци”. Они су за разлику од других професора, склоних да их ниподаштавају, код Момчила осећали пажњу и поштовање, па су волели његов предмет: “/…/ данас кад бацим поглед на гимназију, најсветлија личност , најбоља, најпаметнија, чини ми се Момчило”, каже Ристић.

А трагично преминули Радомир Продановић писао је, у свом тексту „Од пролећа до пролећа са Момчилом Настасијевићем“, да хиће да из себе „излије” оно најлепше што је остало у свим ученицима Настасијевићевим, јер су они били његови другови, а он – њихов брат и професор.

Његов улазак у учионицу Продановић описује као својеврсну епифанију: уношење светлости које су се „играле” напољу. Учио их је да траже себе и да превазилазе себе, да сазревају, али без журбе и промашаја. Био је кадар да их преко препрека преноси на рамену.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ КАО ЧОВЕК И ПЕДАГОГ ПРЕ РАТА

У свом огледу о Десанки Максимовић као наставници, Бојан Ђорђевић је указао да је уочи Другог светског рата у својој школи песникиња била критикована због благости у оцењивању:„Но, праве невоље за Десанку Максимовић настале су када је почетком школске 1939/40. године одређена за надзорницу Ђачке литерарне дружине у Првој женској гимназији. Већ у марту 1940. године била је, стицајем околности, уплетена у велику аферу која је потресала готово све београдске гимназије, а која је кренула из Седме мушке гимназије и била у вези са комунистичком пропагандом међу средњошколском омладином. Наиме, комунисти су, под утицајем немачко-совјетског пакта, повели у зиму 1939/40. године масовну антиратну акцију, углавном усмерену на осуду Енглеске и Француске. Власт је то озбиљно схватила, а како је та акција захватила и средње школе у Београду, то је од директора тих школа затражен оштар поступак према умешаним ученицима. Центар овог покрета била је Ђачка литерарна дружина „Јован Цвијић” у Седмој мушкој гимназији, а посебно лист те дружине по имену „Зора”.„ Када је у лист дошао нови главни уредник, млади левичари, који су га до тада држали, упутили су писмо јавности рекавши да лист више није слободан, и то је изазвало реакцију у Београду и шире:„На састанку Ђачке литерарне дружине Прве женске гимназије ученице су читале овај проглас ученика Седме мушке гимназије и потписивале писмо подршке, због чега су, као посебни кривци, издвојени Станица Ђуровац, иначе председница Ђачке литерарне дружине, те Зора Пантовић. Овако оштро се поступило, јер је полиција установила да су ученици Седме мушке гимназије који су саставили тај проглас, Вукашин Мићуновић и Слободан Шакота, комунистички настројени, то јест чланови забрањене скојевске организације. Десанки Максимовић је, међутим, оштро замерено што је, као надзорница Ђачке литерарне дружине, дозволила да се чита проглас, те што није спречила потписивање писма подршке.“

Било је то тешко доба, али песникиња је високо подигла стег човештва.

Крајем марта 1940, на наставничком већу, Десанка Максимовић се изјаснила, преузимајући кривицу на себе:„Сматрам да сам ја, као надзорни наставник, прва позвана да објасним и оправдам поступак ученица. Изјављујем да Станица Ђуровац није проглас унела у дневни ред, али кад је већ почела да га чита видело се да тон није нимало благ. Признајем да нисам била довољно енергична да прекинем даље читање, из страха да баш то прекидање не изазове неку реакцију која би свему дала више важности. По завршеном читању казала сам им да о тој ствари треба чути и другу страну и тако тражити истину, јер истина је најважнија и најсветија. Може бити да сам и ово сувише благо казала, јер да сам јачим тоном то нагласила, оне би ствар схватиле озбиљније и промислиле при потписивању. Ни на крај памети ми није било да ти ђаци, писци прогласа, могу бити комунисти. Да сам то знала, сигурно бих поступила друкчије. Ако има кривице у поступку наших ученица, мислим да половина треба да падне на мене, јер ја видим ствари увек боље него што јесу /подвукао Б. Ђ./. То је моја грешка као надзорног наставника, и зато су ученице потписивале, чак и оне које нису свесне. Станица Ђуровац, председница литерарне дружине, најздравије памети, морала је бити свесна шта јој је дужност, а кривица би јој била та што је пропустила да је испуни. Као председница имала је много такта, и са много љубави водила је послове у дружини у жељи да увек одржи хармонију са члановима. Пре него што се донесе коначна одлука о казни, морам да кажем и ово. Станица је одавно болесна од туберкулозе плућа, која јој се пре дванаест дана јавила као отворена. Ова болест изазива нарочито психичко стање, које се код ње огледа у неким писменим задацима. У том стању човек је осећајно лабилнији, не контролише своје мишљење и поступке, са мање контроле прима /утицаје / са стране и ради све у афекту.

Психичко и здравствено стање окривљених и на суду се узима у обзир. Мислим да смо и ми одговорни што нисмо водили рачуна о њеној болести, већ смо је пустили да у том стању чини грешке. Свима нама је познато да је она увек била примерна ученица, која се чак никад није дотеривала, а за коју је наша реч увек била светиња. При доношењу казне, о овоме се мора водити рачуна. Не можемо ми наше ученице казнити истом казном којом су кажњени покретачи исте ове акције, који су усто имали и других кривица. Ја разумем да госпођица директор по свом положају мора да тражи казну, али верујем да би и она поступила друкчије кад би могла да се поведе за својим осећањем. Станица је осуђена самим тим што ће ићи у санаторијум, бити изолована од другарица и затворена као у тамници, и горе него у њој, и изгубити ову школску годину, јер неће моћи да изађе на Виши течајни испит, док ће потстрекачи имати ту могућност. Тврдим да никад није било родољубивијег понашања од Станичиног, која је била здраво, сељачко дете, а зна се да идеје пролазе, а нагон родољубља остаје.”

Иако јој је директорка рекла да је превише блага, и да се власт мора поштовати, Десанка је успела да спасе ученице, међу којима је била и Мира Алечковић.

ПОСЛЕ РАТА

За време Другог светског рата, Десанка Максимовић је била ван службе, као „национално непоуздана“. А онда су дошли прогресивни комунисти. И прогон неистомишљеника био је јачи него пре рата. Бојан Ђорђевић пише:„ Било је то тешко време и за професоре и за ученике. Једну репресивну просветну власт из времена окупације сменила је друга. Професори су морали да просветним властима достављају извештаје о свом понашању током окупације. Повереништво АСНОС-а за просвету тражило је да се достави поверљива архива о професорима за период од 1936. до 1944. године.На основу тога многи професори су ислеђивани, неки пензионисани, неки премештани у друге школе, а неки отпуштени, па чак и хапшени. Што се ученика тиче, најтеже су пролазила деца тзв. „класних непријатеља”, или деца из тзв. „кулачких породица”./…/ У Првој женској гимназији најдрастичнији је био случај двеју ученица виших разреда, Радмиле Трифуновић и Гордане Јовановић. Из записника Наставничког савета не види се јасно у чему је била њихова кривица. То се не види ни из докумената АСНОС-а за просвету. Међутим, та кривица мора да је била озбиљније природе, јер је ОЗНА ухапсила обе ученице! О том случају повела се жустра расправа на седници Наставничког савета. /…/У осудама је предњачила директорка гимназије Божидарка Максимовић. Атмосфера осуде ученица подсећала је на ону од пре Другог светског рата, само са супротним идеолошким предзнаком. Једине које су устале у одбрану ухапшених ученица биле су Десанка Максимовић и Аница Шаулић. Оне, додуше, нису смеле да јавно бране ученице, али су захтевале „да се школа званично информише за ухапшене ученице, и да се затражи да се поступак против њих убрза, с обзиром на скори свршетак школске године”. На то су доживеле оштар напад својих колега, које су тврдиле да „другарице Сластиков и Шаулић изгледа немају поверења у праведност народних власти”. Јасно је колико је таква оптужба могла бити озбиљна за њих две. Но, оне нису одустајале, и свој захтев су упутиле директорки сутрадан и у писаном облику, чиме су још једном посведочиле свој морал и грађанску храброст. Њихова интервенција је уродила плодом. Поступак против ученица је убрзан, али оне нису добро прошле. Првооптужена Радмила Трифуновић осуђена је на годину дана затвора са присилним радом и искључена из свих школа у Југославији на пет година. Гордана Јовановић је избегла затворску казну, али је искључена из свих школа у Југославији на три године. И поред ових драконских казни, остала су, срећом, документа која показују да је Десанка Максимовић и тада остала доследна својој професорској етици и људском поштењу.“

Данас, када је образовање, више него икад, у кризи, вреди се сетити ових светлих примера песника као учитеља. Јер, бити учитељ значи сушту људскост.