Милан Ружић

Борба за људска права на рачун Србије

18.02.2022.

Невладин сектор и медији који нешто наводно раде у Србији, добијају огромне своте новца, које је својевремено у својим колумнама наводио и Слободан Антонић. Њихово поље деловања претежно је усмерено на људска права, тачније на оно што називају борбом за људска права. А како се они боре?

Сви се сећамо навлачења љубичастих кецеља на „споменике истакнутим мушкарцима“ наше науке, историје и културе. Тада је такозвана Иницијатива жена Србије, невладина организација за права жена, тачније њихова представница Биљана Стојковић, изјавила, а као одговор на негативне реакције на „акцију“,  како је тај подухват „пробудио успаване патријархалне духове“, да би затим рекла да треба ударити „на оно што је срж патријархата, а то је СПЦ“.

Онда смо имали различите потезе активиста за права геј заједница од којих је најувредљивија акција била она када је на дочеку 2022. године испред српског парламента, за времена наступа Марије Шерифовић, на огромном екрану светлела застава геј заједнице у бојама дуге, а све за новац пореских обвезника које нико није питао за пристанак на ово што је дотична „боркиња“ учинила.

Па смо имали случај морала на ком је представљен Ратко Младић, а који је гађан јајима, брисан, префарбаван црвеном бојом у разним „акцијама“ у којима се као најактивније лице истакла Аида Ћоровић говорећи како је срамота да у Србији и Београду постоји мурал посвећен „осуђеном ратном злочинцу“.

Онда је у скорије време набасао и случај када је омбудсман наредио повлачење уџбеника за српски језик намењеног осмом разреду основних школа, а на притужбу Националног савета хрватске националне мањине, због негирања хрватског, босанског и црногорског језика.

Можемо се присетити и хајке на блаженопочивше патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија због њихових изјава о абортусу и тврдњи да је породица светиња, па на одржавање геј параде, а укидање Породичне шетње. Можемо причати и о фестивалу „Мирдита, добар дан“ у Београду и о разним другим стварима. Међутим, ово је довољно за илустрацију.

Да не остане наведен и Кокан Младеновић који је кукао како се осећа непријатно јер је Суботица окићена заставама Србије.

Пренебрегнувши све оне тврдње да би овакве ствари када би се догодиле у Хрватској, Албанији, БиХ, па чак и у Црној Гори, биле можда и последње што би неки српски активиста учинио, а што је вероватно и тачно, суштина лежи у томе да смо све ове ствари ми сами дозволили, али и да оне нису спроведене цивилизовано, без медијске помпе, без провокација и без мржње као основе свега.

Свака од тих организација која има уплива у медије суштински је другосрбијанска, јер не само да осуђују мурале и сличне ствари, већ као у случају професора из Новог Сада, акт љубави према својој земљи дефинишу скоро као чин мржње према другима. То говори у прилог томе да је другосрбијанска страна у ствари шовинистичка (у овом случају аутошовинистичка), јер своју љубав према Западу или коме год, према одређеним начелима, заснива на мржњи своје земље или на мржњи људи који другачије мисле.

Уосталом, само погледајмо наведене примере. Борба против СПЦ, против породице, против српских победа и историје уопште, против српског језика, против химне, против заставе, против патриотизма. Онда нам постаје јасно да потези против свега што сам навео нису реакција, јер реакција постоји као реаговање на конкретне акције, а тај ланац догађаја је скоро увек насумичне природе. Ово је директан удар на оно што се карактерише као вододелница нације или као национални идентитет – удар на веру, на језик и на симболе.

Стога, борба за људска права, или барем оно што се као такво дефинише, а има глас у медијима, у Србији није ништа друго до борба за право на понижавање Србије и Срба и борба која се са западних пропагандистичких служби пренела на њихове филијале у Србији. И док год ово будемо дозвољавали, до тада и треба да нам се дешава.

Ове организације оптужују нас за оно што они раде. Они мрзе и сплеткаре, па окриве патриоте које су доведене у раван са шовинистима. „Борци за људска права“ се овде у теорији баве људским правима, док их у пракси крше.