У Никшић Матија да им све поквари
Али му не дају горди конобари
Знају они добро шта је поезија
Поезија – то је клупко српских змија
А највећа змија Бећковић Матија
Што неће са њима у нулу да зија
Него им подиже куле и градине
Лучоносног меда што кроз непца сине
И бише се они с језиком и бићем
Уз ајфон кевтање под градом Никшићем
Истурише свој грб ловћенску срамоту
Што Његошу не да скине короту
А Матија ништа Ровчанин ровари
Зна он – то су само горди конобари
Владимир Димитријевић