Америка је изашла из Договора о ракетама малог и средњег домета, из Договора о отвореном небу, а своју противракетну одбрану распоредила је у Пољској и Румунији. Објашњење да је реч о одбрамбеним ракетама није баш уверљиво, јер се са истих лансирних рампи могу лансирати и томахавци, који се никако не могу назвати одбрамбеним системима.

Није прошло ни годину дана после тога, а у воде Црног мора упловио је британски разарач Дефендер и напустио их тек када је упозорен пуцањем са руских бродова. Појачава се и антируска хистерија, а међусобно поверење, ако је икад и постојало, потпуно је уништено.

За све то, ипак, постоји логично објашњење — након срамног повлачења из Авганистана, цео свет је видео да Вашингтон није свемогућ. Бела кућа све теже одржава у животу мит о Америци као најјачој земљи, заснован на страху од њеног моћног оружја. Зато је потребно створити слику спољног непријатеља који прети не само Америци, него и целом свету.

При томе, и упркос таквој реторици, Сједињене Државе уопште не намеравају да нападну Русију. Сувише су свесне да Москва има чиме да одговори.

Много је бољи мали, локални рат у близини руских граница, најбоље у Украјини, који, како рече недавно Владимир Путин, не би дозволио Русији да се ни на тренутак опусти.

То је, међутим, рачун без крчмара — Русија не би, у случају да буде нападнут руски народ у Украјини, седела скрштених руку.

Иако је још од времена Хладног рата свима јасно да би сваки атомски рат означио крај читавог човечанства, појава новог и све савременијег оружја као да је некима дала наду да могу да победе. Хушкање Украјине на рат и припреме да се она прими у НАТО, по свему судећи, потичу од жеље Вашингтона да, ако затреба, са украјинског тла лансира ракету на Москву. Америка данас има ракету која лети брзином од 5 маха, па би стигла на циљ за само пет минута, а Русија не би могла да одговори. То је такозвана теорија првог удара — ко први полети побеђује, јер не оставља противнику могућност да реагује. Али, и то је рачун без крчмара — Русија већ сада има читав арсенал оружја, не само да обезвреди ракету која је полетела, него и да лансира другу коју нико неће моћи да заустави и која ће стићи до Вашингтона. А то би, онда, стварно био крај!

„Агресор мора знати да је освета неизбежна, да ће бити уништен“, обећао је недавно Путин.

Да човек просто зажали за Хладним ратом, када се све могло предвидети, када је свет био подељен на интересне сфере и кад се јасно знало шта се може, а шта не. Данас Америка изјављује да су њене интересне сфере у целом свету, а генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг тврди да Русија нема право на интересне сфере. Да Русија, такође, нема право да концентрише или помера своје оружане снаге на својој територији, а да НАТО може да гомила војску на руским границама. Пентагон тврди да је завршио ревизију глобалног распоређивања америчких оружаних снага, тако што је опколио Русију са свих страна, а да би исто учинио са Кином, основаће још две војне базе.

Тешко је поверовати да је Америка, стварајући стално напетост око руских граница, имала намеру да подстакне савезништво Русије и Кине, али резултат који је добијен морао би да је подсети на својевремено Кисинџерово упозорење: Америка може да ратује са Русијом, може и са Кином, али са Русијом и Кином истовремено — не може.

А управо су руска и кинеска армија послале јасну поруку и упозорење Сједињеним Државама организујући заједничке војне вежбе „Сарадња на мору 2021“. Руски бомбардери ВКС РФ Ту-95МС, заједно с кинеским Xian H-6, патролирали су изнад акваторије Јапанског и Источног кинеског мора. Две земље вежбале су између осталог и заједничке тактичке маневре, али је још важније што су показали Американцима да су спремне да помажу једна другој у ситуацији да затреба.