Радомир Јовановић: Ода српском мученику

У време док све неизвеснији, све напетији и све тескобнији живот у својим чељустима прождире савременог и разноразним бригама оптерећеног човека, док непрестано бива дробљен у медијско-пандемијској машинерији, мало је оних тренутака који тог истог човека – или макар оно што од њега остане након сваког протеклог дана – померају из места и смештају у потпуно другу димензију, изван његове свакодневице оивичене канцеларијским зидовима или линијама екрана паметних телефона. Мало је тренутака у којима човек може да застане и замисли се над собом и својом судбином, својом улогом у свету, својом животном филозофијом. Време у којем се догађаји и дешавања ређају као на траци, где је све скраћено, сажето и временски ограничено, тако нешто не дозвољава.

Даноноћно медијски бомбардовани бескрајним тривијалностима, опхрвани менталним и здравственим бригама, не само да све мање читамо, већ и све мање пажљиво слушамо, критички размишљамо и поимамо свет око себе. Попут оних у земљу загледаних волова који су, вукући топове по албанским гудурама, такође уградили своје животе у темеље ове земље, и којима се никада – па макар им посветили на стотине споменика (премда нисмо ниједан) – не можемо одужити, забили смо главе у горепоменуте екране, тумарајући попут зомбија у виртуелној симулацији живота. Ако не верујете, осврните се око себе, одвојите макар за тренутак главу од телефона у градском превозу или на улици, погледајте изразе лица људи који вас окружују, и све ће вам се само казати.

У Милутиновим опанкама

Срећом, постоје истински уметници који на ово наше сивило набацују мало свежих боја, лечећи душе све погубљенијих суграђана. И хвала Богу што „даске које живот значе“ – још од Јоакима Вујића и првих представа у Крагујевцу за време кнеза Милоша – у Србији, ипак, нису изгубиле свој основни, суштаствени смисао – да човека уздрмају, да га ишчаше из реалности и наведу да размишља макар за нијансу далекосежније него што то иначе чини.

Гледајући са оне стране суморне свакодневице, неко се сетио да оживи лик једног само наизглед имагинарног а заправо стварног човека, који је некада постојао, а са којим се, несумњиво, може поистоветити свако ко се под овом капом небеском родио као Србин, али онај који због те насумичне животне чињенице до дана данашњег није зажалио или се због исте није постидео.

Тај неко је један глумац који никада није био нечији, а увек је био свачији; човек народа, аутентични пример Србина који је поносан на своје порекло, и који ту чињеницу никада није покушавао да забашури, онашепростори или регионализује да би се допао ширем кругу људи од оног којем природно припада. А у том свом природном кругу увек је отворено наступао онда кад је нешто суштински важно требало јасно и гласно да се каже.

Тај човек зове се Ненад Јездић, и управо он је херој најновије монодраме у продукцији Звездара театра због које дупке пуна сала људи већ други дан заредом изражава вишеминутне стојеће овације. И само Ненад Јездић могао је да на позоришној сцени оживи свако слово ванвременског књижевног ремек-дела Данка Поповића, Књигу о Милутину, која је на најједноставнији али уједно и најјаснији начин приказала и описала трагичну судбину српског сељака, којег су историјске заблуде сопственог народа доводиле до пакла овоземаљског живота мимо његове сопствене воље.

Наизменично седећи и шетајући по позорници готово пуна два сата и приповедајући о потпуној и незабележној голготи једног народа током Првог светског рата, Јездић је у улози имагинарног Поповићевог Милутина Остојића – хероја-мученика, Солунца, шумадијског домаћина и трезвеног и оштроумног српског сељака, који је чешће пушку качио о раме него што је на истом сена пренео да нахрани стоку – пред очима гледалаца ређао потресне слике беспућа једног Србина тежака којег нико ништа није питао, коме је свако наређивао и којег је свако гонио и ловио попут звери, само зато што се сплетом животних околности родио на раскршћу путева где је врло често одјекивао лелек жена.

Непуна два сата, дакле, Јездић је гледаоце проводио кроз књигу, осветљавао све оне дилеме, муке и патње поштеног, мирољубивог и племенитог српског сељака за које није било места у историјским уџбеницима и над којима се савремени човек тешко у потпуности може замислити, а и кад покуша то чини као емотивно отупела особа, неспособна да проникне у све оно кроз шта су наши преци пролазили током сурових година страдања и патње које им је донео национални удес.

Иако је и сам Јездић уочи премијере признао да сумња може ли изнети тако захтевну улогу и да ли је уопште достојан да макар и на два сата буде Милутин Остојић, несумњиво се испоставило да је дорастао задатку. Подрхтавање у његовом гласу у кључним секвенцама представе; уздаси и сузе које одају чисту емоцију а не дуг глумачкој професији; и на крају високо подигнута шајкача током поклањања публици – све то говори да је Јездић истински „осетио“ Милутина и сву дубину трагике његове јуначке епопеје.

Био је тако уверљив, упечатљив и сигуран у свом приповедању да је публика у неверици напуштала салу, питајући се како је могуће да је Јездић до тог нивоа ушао у опанке Милутина да нам се свима чинило као да је он лично прошао кроз патње о којима је тако емотивно сведочио.

Материјал за лектиру

Од момента када је Милутин схватио да је у рат послат како би ослобађао своју „браћу“ која, великог ли парадокса, свом силином јуришају и пуцају на њега, од сцена страве и ужаса по Мачви и Јадру где је чуо како су „Швабе које причају нашки“ силовале жене, вешале старце и клале децу, и њему, као и читаоцу (односно гледаоцу), постало је јасно у каквој се историјској заблуди, оличеној у стварању јужнословенске државе, нашао доброћудни Србин из Шумадије.

Ова представа на један питак али упечатљив начин приказује мазохистичку бесмисленост југословенске идеје којој су једино Срби искрено тежили, а обездржављени остатак Јужних Словена на њу гледао као на успутну станицу ка својим националним државама. А до те станице локомотиву заједничког југословенског воза су по крвавој прузи својим голим рукама и измученим телима гурали једино Срби, док су остала „браћа“, неискаљана и неокрвављена, мирно седела у купеима, чекајући да их наивни „србијански геџа“ спроведе до избављења. У тренутку кад је Милутин стигао у ослобођене крајеве и тамо затекао људе чији језик разуме, али који са гнушањем окрећу главу од њега, схватио је бесмисленост своје жртве и рата као таквог.

Но, тада је било касно за отрежњење. Србија се већ утопила у нешто што Милутин није до краја разумео, не слутећи да је помагао у поплочавању сопственог пута ка комунистичком казамату у ком ће, напослетку, понижен скончати. (То је засебна прича којом се Јездић није бавио у првом делу своје монодраме, који се тиче само дешавања од атентата у Сарајеву до краја Првог светског рата).

Ако се сврха проучавања националне историје своди на задатак да се препознају кључне грешке како би у будућности биле избегнуте, онда је од императивног националног значаја да Књига о Милутину коначно буде уврштена у школски програм, као лектира, како би будуће генерације Срба, неоптерећене југословенским утопијама, држале гард према сличним пројектима који су нас скупо коштали.

После два неуспешна јужнословенска брака и силног претрпљеног насиља у тој лажној породици, дошло је време да нове генерације Срба кажу – доста.

А управо тему насиља у породици Јездић, следећи Поповића, тематизује не у националном него у социјалном контексту. Када Милутинова мајка Гвозденија свом сину објашњава кроз какве су страхоте пролазиле жене током окупације, додаје да су она и снаха имале срећу да сачувају свој образ и част, и да Милутин никако не би смео да бес због ратног ужаса кроз који је прошао искаљује на својој Живани. И та порука, као глас разума, коју је Јездић својом нарацијом тако снажно послао, одражава изворни дух нашег народа – који је своје жене на фрескама сликао, који је својим женама вртове засађивао и песме посвећивао, а никада на њих руку подизао.

„Немој ко други (…) Немој случајно и ти ко Драгољуб. Драгољуб бије Перку, чуо да је силована. Еј, бре, Милутине, силовали је зликовци, а њен човек је бије. Како ће она овај рат да заборави! И шта ће Перки ваша победа? И шта би нама твоја победа и твој повратак значили ако мира не би имале? Чувај кућу, спасавај душу, досад си спасавао државу и главу, сад спасавај кућу и душу; ако те кућа и жена не извидају, неће те исцелити никаке медицине“, речи су Гвозденијине које су кроз Јездићев глас посебно одјекнуле међу публиком.

И трећи разлог због којег ова својеврсна ода српском мученику треба да задобије статус школске лектире јесте њен несумњив антиратни карактер којим је проткано читаво Поповићево дело. То се јасно очитује у Милутиновој патњи због свих сцена ужаса, попут смрзнуте или побијене деце, које су директан производ рата, или у његовој тузи што свој живот не може једноставно да проведе са вољеном женом, у кошењу, сетви, жетви, већ мора да по ко зна који пут креће у – рат.

Сви смо ми Милутин

Дакле, важно је не само да се наш народ ослободи својих историјских заблуда већ и да схвати колико је мир драгоцен и колико треба да будемо захвални прецима што су нам својом жртвом у наслеђе оставили државу, нашу оазу слободе. На крају крајева и да схвати колико је важно да и у најтежим животним околностима, у време страдања које не мора бити само физичко, будемо и останемо – људи. Баш као што нам је за свог живота поручивао и највољенији српски патријарх.

Ето, између осталог, све то покушава да нам саопшти и Милутин Остојић…

Док с нестрпљењем очекујемо други део Јездићеве монодраме, не преостаје нам ништа друго него да се надамо да ће Књига о Милутину коначно доспети у школе, да ћемо умети више да ценимо мир, слободу, вредне сељачке руке и њега самог, али и да ће се наћи начин да ову представу погледа и остатак Србије. Била би то катарзична и лековита терапија за све оне који се и даље осећају Србима.

Јер кад се све сабере и одузме, сви смо ми – Милутин!

 

Радомир Јовановић је мастер политиколог и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.