Ово поручује за Спутњик академик и драмски писац Душан Ковачевић, на питање да ли је тематика његовог новог филмског остварења „Није лоше бити човек“ још више подстакнута тренутном здравственом ситуацијом у свету када се са смрћу сусрећемо чешће него иначе,. Готово као у његовим драмама.

Аутор култних филмова попут „Маратонаца“, „Балканског шпијуна“ и „Ко то тамо пева“ открио је и како из његове визуре изгледају свакодневна превирања на светској политичкој сцени, зашто не користи мобилни телефон али и због чега више верује животињама него људима.

– Када сам почео да снимам овај филм, један пријатељ ми је рекао, а ја о томе нисам баш превише размишљао, да имам добар тајминг, односно да снимам филм који режирам сваких двадесет година. И то је стварно помало зачуђујуће. Пошто сам „Балканског шпијуна“ писао и режирао почетком осамдесетих година, а „Професионалца“ почетком двехиљадитих и сад ево 2021, 2022. године. Мислим да је то једноставно нека моја потреба када наиђем на неку причу која ми је занимљива и коју мислим да треба записати. А негде верујем да бих ја оно што сам написао најбоље реализовао, тако да ето десио се после 18 – 19 година нови филм и ако будем овако наставио, овим ритмом, значи негде кад будем имао сто година излази следећи.

– Када сам пре извесног времена радио једну причу која је сажета на основу неких есенцијалних ствари из свега што сам писао, почевши од „Маратонаца“ као првог озбиљног комада почетком седамдесетих па ево до данас, има неколико опсесивних тема које прате целокупан мој рад. Једна од њих, која је скоро доминантна, је питање људске егзистенције, односно конкретно живота и смрти. И тај судар, та граница између живота и смрти се већ у поменутим „Маратонцима“ издваја као нешто што је јако битно, наравно на један црно-хуморни начин, да би се касније та прича о људима који су на ивици живота или шетају том танком линијом између та два света, понављала у скоро свим мојим комадима. Као дечак сам два пута прележао неке врло тешке болести и од тих болести се у већини случајева није опстајало на овом свету, али ето неким чудом сам претекао и касније сам имао поприличне трауме јер се тога сећам. Први пут се то десило кад сам имао пет, шест година, други пут кад сам имао десетак, да сам се нахватао страха који је прешао из свесног у подсвесно и имао сам приличних проблема са мојим поимањем света и несигурношћу да се то све заједно неће поновити. Није онда чудо што сам се од „Маратонаца“ на известан начин ослобађао од неког сопственог страха и сопствене неке приче која има великих проблема са тим да је живот много компликованији и много озбиљнији него што нам се чини.

– Пре четири године смо се договорили да реализујемо овај филм. И тада није било речи, није било најаве, није било никаквог знака да ће се ово чудо десити и да ће наићи ово што највише личи на неку средњовековну кугу. У међувремену се догађа та прича и одједном филм почиње да добија нека друга значења јер, стварно, овај ужас који је захватио целу планету је нешто што је ново искуство и нова велика цивилизацијска трагедија. И сада ту почињу да се појављују разноразни ужаси које је ужас изазвао. Та борба између људи који се вакцинишу и ових који се не вакцинишу. Цела та прича изазива кризу зато што је комуникација и енергетска ситуација уочи зиме у Европи катастрофална. Филм ће се појавити у тренутку једног од тих врхунаца борбе за голи живот. Ми то, наравно, кад сам почео да радим, нисмо ни слутили, ни знали, нисмо претпостављали да ће се то десити. И наравно да ће филм бити гледан из једног другог угла који је прилично трагичан. Трагичан је у том смислу да сам ја од Нове године, па до данас остао без двадесетак људи, пријатеља или познаника с којима сам радио цео живот. Ето, само за ових десетак месеци отишло је најмање двадесет људи из моје професије. Не причам сад о још стотинак људи које сам познавао, а који су из неких других области. Једноставно, задесило нас је неко чудо које ће оставити јако дубок траг. Мислим да ће у економији ово бити неупоредиво горе и теже и да ће трајати много дуже него што је била она економска криза пре десетак година. А поготову ће оставити велики и дубок траг на ментално здравље људи. Ево, већ се види код нас како људи „пуцају“ и шта раде и на који начин се понашају. То једноставно није нормално. Не може се никако друкчије објаснити него као последицом некакве болести. И сад, да ли је у тој целој причи присутна и манипулација са људима, на који начин се људи опредељују за једну или за другу страну, ког су убеђења, то је већ последица нечега што у нормалним ситуацијама ти људи не би радили. Али пошто је ствар ванредна и озбиљних је размера, присутна је психијатријска поремећеност, онда ће се јављати и убудуће разноразни озбиљни ексцеси.