Љепојевић: Српска има савезнике – на њеној страни нису само Русија и Кина

Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

БОСНА и Херцеговина је срамни међународни, тачније западни, протекторат и њена судбина у највећој мјери не зависи само од односа унутар ње него и од промјена и кретања и на Западу и у цијелом свијету.

Тај протекторат, који је постао ријетко виђено политичко силеџијство,  симбол је времена која више не постоје и Босна и Херцеговина је увучена у зачарани круг немогућности и унутрашње самодеструкције.

У стварности, та држава и њени ментори се лажно представљају: она не постоји и њени заштитници губе моћ и преостала им је само деструкција. Они више немају ни моћи ни капацитета да одржавају илузију Босне и Херцеговине као државе. То је само губљење времена.

Али, како каже једна стара персијска пословица “Мртвац се мора покопати ма колико га вољели”.

У савременим међународним околностима дешава се тектонско помјерање геополитичких интереса у којем западна моћ губи досадашњи значај и на сцену моћи се враћају и оне свјетске силе за које се на Западу вјеровало да су дио прошлости.

У ствари, у међународном односима је, барем када је ријеч о Западу који је сам себе прогласио господарем и Босне и Херцеговине, настао прави хаос. Али, у хаосу се ипак најбоље сналазе они који знају шта желе и који имају јасну визију те своје жеље.

Основни циљ је у ствари изазивање кризе и одржавање напетости а не било какво рјешење. Јер, само одржавањем нивоа кризе и Европска унија (ЕУ) и Америка настоје да задрже своје присуство а самим тим, вјерују, одржавају своју важност.

То је циљ, нема ту никакве велике стратегије. И зато не би требало имати великог повјерења у оно што говоре западне дипломате у овом дијелу свијета.

Западне дипломате су сада као официри Совјетског Савеза у Киргистану послије совјетског распада. Мало је вјероватно да долазе било какве инструкције од већине њихових влада а нити њихове извјештаје много ко и чита.

Уз то, искуство нас учи да Запад генерално и не промишља какве би посљедице могла да изазове њихова политика а иза великих ријечи западних лидера и дипломата нема неког јасног плана, неке велике мудрости иако из угла медија и изјава може да изгледа другачије.

Све је то на нивоу  специјалних операција, нема ту јасне и смишљење политике.

Такав амбијент, међутим, отвара велике могућности и за Републику Српску и њену тежњу за слободом и правом да у највећој мјери сама одлучује о својој судбини.

Овдје није ријеч о томе да је Република Српска унапријед против Босне и Херцеговине као такве, него о томе да у ономе што се сада представља као држава не постоје услови за развој и достојанствен живот. Остварење те тежње неће бити тако једноставно и брзо без обзира на одлучност јер, ипак, Република Српска мора да води рачуна и о укупном политичком и економском амбијенту.

У овој фази је приоритет одбрана Републике Српске унутар формалног државног оквира Босне и Херцеговине а тек послије тога долази на ред борба за самосталност. Како рече Његош, “одбрана је с животом скопчана”.

У том историјском послу треба имати на уму да је за сваку друштвену заједницу најважније, поред њене одлучности и унутрашње снаге, да има и савезнике, да обезбједи подршку.

Република Српска сада има савезнике, није сама.

Када је ријеч о савезницима, и ту је ситуација сложенија од јавног утиска.

Многе земље, које нису толико примјетне у јавној комуникацији, имају пуно разумијевање и у ствари су савезници Републике Српске а јавно се увијек указује на Русију и Кину као највеће. Па је зато и политика Запада према РС постала у ствари дио геополитичке игре која се јавности представља као сузбијање “малигног утицаја” Русије и све чешће – економске доминације Кине.

Другим ријечима, највећи, најновији, гријех Републике Српске је то што је близак савезник Русије и у новије вријеме Кине. Ту је кључ садашње кризе.

И у Москви и у Пекингу се вјерује да Република Српска поуздан и истински савезник и она има стабилну подршку. Илустративан је примјер оштрог реаговања Амбасаде Кине у Сарајеву на бахатост у практично илегалном постављању новог “Међународног високог представника” којег Кина, као ни Русија,  не признаје. То реаговање је крајње неуобичајено јер званични Пекинг скоро никада не коментарише оно сто се догађа у другим земљама, али, ипак, разоткрива позицију Кине када је ријеч и о Босни и Херцеговини и о Републици Српској.

У веома деликатној ситуацији је и Србија која није само савезник него и дио истог националног бића.

Србија је под великим притисцима са Запада, прије свега Европске уније због њених амбиција у европским интеграцијама и, треба јавно рећи, ту већ има уочљивих проблема.

Уочљиве су већ озбиљне разлике у политичким ставовима и РС, али и Русије и Кине, и Србије.

Основни циљ Запада је разбијање српског етничког корпуса, разбијање његовог јединства као основе његове снаге. То разбијање иде на два нивоа. Један је разбијање политичког и националног консензуса у Републици Српској а други ниво је стварање политичких јазова између Бања Луке и Београда.

А за то је јавни изговор  процес европске интеграције па се испоставља да је та европска амбиција политичке елите у Београду погубна за српски народ.

Све подсјећа на вријеме Аустро-Угарске монархије и њене владавине у Босни и Херцеговини и ратних планова Беча против Србије.

Међу најбизарнијим знацима је Члан 3. Декларације самита ЕУ – Западни Балкан, одржаног у Словенији почетком октобра 2021,  у којем ЕУ тражи да се у медијима не пише ружно, лоше о Европској унији, и тај захтев је у форми једног од услова процеса европских интеграција.

Готово идентично са претњама Аустрије Србији уочи Првог свјетског рата и посебно у чувеном Ултиматуму.

И Србија и Република Српска су такође дио не само геополитичке игре Истока и Запада него и геополитичког престројавања унутар западног блока.

У постепеном паду америчког интереса за Европску унију, посебно за њен западни дио, чиме Европа губи на значају не само за Америку него и на међународном нивоу, водеће земље Уније очигледно сада процењују да би какву такву важност могле да оджзе управо на такозваном Западном Балкану. (Мада овај простор  би требало да буде Централни Балкан а не западни јер, како се већина историчара слаже, западна граница Балкана иде линијом од Трста до Беча.)

Неизвјесно је колико ће бити успјеха у тој намјери јер досадашњи потези се одликују бахатошћу као што је примјер такозваног високог представника који долази из Њемачке, управо земље која има амбицију водећег мешетара.

Америка, међутим, у свом смањењу политичког и економског интереса за западни дио Европске уније ипак не одустаје од праћења политичких маневара водећих земаља па тако и на Западном Балкану.

За очекивати је да ће америцки специјални изасланици минирати њемачке и европске планове и стварати још већи хаос.

Запад на извјестан наццин има и страх од Срба. На Западу постоји скривени осјећај кривице јер добро се зна шта је рађено и какав је гријех почињен. Али се не одустаје јер Срби су највећи народ на Балкану и зато га, вјерује се, треба разбити.

То у великој мјери отежава и компликује ситуацију и за Републику Српску и Србију.

Све то је и очигледно и познато а кључно питање је шта би у таквим околностима требало чинити.

Пут који је изабрала Република Српска је повратак правном оквиру Босне и Херцеговине и заштити Дејтонског споразума као темеља те државе и њеном Уставу. То истовремено значи јачање институција система јер само јаке институције утемељене на правном и државном поретку могу да очувају Републику Српску.

У очувању правног положаја Република Српска у ствари брани и постојање Босне и Херцеговине јер оркестрирано вишегодишње  рушење правног система од стране Високог представника и дијела политичке елите у Сарајеву је довело у питање постојање не Републике Српске него и босанскохерцеговаццке државе у цјелини.

И шта би могло да буде?

Наравно, тешко је и незахвално предвиђати будућност али уколико се Босна и Херцеговина не врати свом изворном уставном устројству и законском понашању онда је сасвим извјесно да ће и формално нестати као политичка и државна реалност.

Република Српска истовремено показује спремност и одлучност да одбрани своје интересе у било којем сценарију. Запад ће, по свему судећи, настојати да продужи неизвјесност и одржава напетост и кризу.

Западне земље немају капацитет да промијене политику. Али, Запад није више једини прије свега у Републици Српској па би се та његова амбиција одржавања кризе могла показати као погубно губљење времена.

(трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)