Љубодраг Стојадиновић

Лекције из сенке

Што се председника државе тиче, он се свакако нада новом мандату. Ако га политичка деца све мање питају за савет – онда ништа. Хладовина ће бити све већа.

Ljubodrag-StojadinovicУ неколико интервјуа последњих дана, председник Николић је покушао да образложи модел поделе власти у Србији. Охрабрује што се шеф државе оглашава и занимљиво је да има мање гафова кад изјаве даје без помоћи својих саветника.

И Николић је, наравно, емотивно и рационално распет између Истока и Запада, политичке моћи и маргине истинске власти. Између своје прошлости, коју често објашњава уверењима која се могу и морају променити пред снагом аргумената. Он је већ годинама у јакој сенци свог политичког чеда, Александра Вучића, и није сигурно да ли искрено жели да из ње изађе. Ипак, да се његова реч чује у шизофреним путевима српске политике – нема сумње да то искрено жели.

Из своје позиције световног патријарха, Николић оцењује српску владу на примеру њеног председника: „Мислим да влада није јединствена, то ће Александар морати да решава, ако стигне од министарских обавеза које је преузео на себе.” Тако председник говори за недељник „Време”, уз поруку која није прикривена чак ни елементарном езоповштином. Дакле, мало је министара чији је капацитет на нивоу драматичног дела српске историје, па премијер стално мора негде да ускаче.

Николић није потпуно објаснио да ли такав терет на Вучићева леђа товари он лично или први министар трпи последице свог лошег избора. Свеједно, председник Србије је против министара који су експерти за све и свашта и могу да буду на челу било ког ресора. Таквих има у овој влади бар неколико, да сад не потежемо имена. Шеф државе се дотакао и теме која је неизбежна. То је дуализам у руковођењу војском, амбијент који може да води и у трагичне конфузије.

За оне министре силе који нису читали или нису довољно добро разумели Устав, Николић је рекао да он (председник) командује војском и да таква функција и природа посла не трпе двојност. То је рекао у вези са одлуком да се иде у Москву, на Параду победе, али и због других ствари. Он није рекао постоји ли било каква суревњивост између њега и министра одбране Братислава Гашића.

То су мање-више произвољне таблоидне верзије које не помажу да се објасни нешто што се зове „линија командовања”, него озбиљну државну ствар своде на сукоб личности. Ипак, и то је мало вероватно, јер по природи ствари, председник и министар тешко могу да се сретну на линији спора и сукоба. Једноставно речено, председник командује, министар нема оперативну надлежност над војском. Дакле, не може да издаје наређења генералима, осим својим помоћницима у министарству. Иначе, Гашић је дебитант међу министрима, па се на њега и не односи Николићева примедба о „универзалности”.

Ипак, пре хеликоптерске катастрофе министар Гашић је непосредно (и неовлашћено) позвао генерала Бандића и издао му наређење. Био је то неочекивани сусрет политичког дилетантизма и војничког професионализма. Бандић је знао да се такви захтеви одбијају и враћају на праву адресу, али је ипак одлучио да се лети. Да му сад не стајемо на муку, тај врхунски официр је и даље у тешком процепу због настојања да брзину деловања (спасавања) претпостави процедури. Истог дана, кад се десило најгоре, јавно је признао своју одговорност за одлуку. Није се сакривао иза било кога.

Одговорност је одмах признао и генерал Љубиша Диковић. Рекао је: „Одговорности има, али се она не може делити. Свако је носи, у складу са својим овлашћењима.”

Тај часни официр је свој положај ставио на рaсполагање председнику и кад су погинули минери на Копаонику. Рекао је: „Ја сам одговоран, спреман сам на све последице.”

Не знам да ли је Диковић „Николићев” или не. Не верујем да било коме припада, бар не на начин који уз војнички став подразумева сервилност. Ипак, он је имао проблема (са министром одбране) кад је рекао да у случају хеликоптерске несреће није поштована процедура и да није у реду да онај од кога мора све да почне (начелник Генералштаба) последњи сазна шта се догодило.

Тако је српски генерал са четири звездице бираним речима покушао да образложи трагични министров аматеризам. Није вредело, јер је Братислав Гашић више пута поновио да не осећа „ама баш никакву одговорност” за несрећу. Па ни моралну. Шта је уопште то?

Узгред, Гашић је један од заштићених власника ресора. Може му се, он је сервилни војник странке. И министар Селаковић се показао у негирању моралне одговорности за министре Гашића и Лончара, говорећи како у овом случају савест није спорна, оцењујући етички склоп својих колега беспрекорним.

На отвореној свечаности у Колубари председник Владе је најавио брзу реконструкцију владе. „Биће кратко и слатко!”

Нисам сигуран ко одлази, али наслућујем недодирљиве. Што се председника државе тиче, он се свакако нада новом мандату. Ако га политичка деца све мање питају за савет – онда ништа. Хладовина ће бити све већа.

Љубодраг Стојадиновић, Политика

?>