Владимир Коларић: Оваплоћена слобода – У спомен Кости Бунушевцу

Одлазак Косте Бунушевца представља одлазак великог уметника, великог човека наше културе, толико великог да је био изнад културе, да је превазилазио њене задатости и стеге, оно што је репродукција природне нужности у култури. Он је био ходајући геније, али чисти геније, ходајућа чистота, етерична, ходајућа уметност, онолико колико је уметност чиста.

За Бунушевца уметност је била више од културне продукције и репродукције, била је простор духа и као таква простор доброте. Уметник није смео да буде у власти овога света и уметност је за њега остала оно што би морала да буде, а што у наше доба изгледа незамисливо – безинтересна делатност, чија је једина улога у стварању добра, отварању простора за добро, указивање на добро, призивања његовог.

Својим сликама и перформансима, целим својим животом и појавом, које није одвајао од уметности у ужем смуслу, као уметничког стваралашта (јер уметност је за њега била живот и постојање, а не само продукција уметничких дела или чинова), Бунушевац је стварао свој свет, али не као израз хира и произвољности, ескапизма и аутистичности према спољњем свету, него као сликање једног реалног света и тај реалан свет сам, где суштинске, онтолошке ии естетске разлике између реалности и њеног предстваљања нема.

Уметност Косте Бунушевца у том смису можемо видети као сакралну, тим пре што она није илустрација некаквих унапред датих пројекција или пројеката езотеријског, окултног или псеудо-религијског порекла, него један озбиљан сакрални утопизам, где утопијска пројекција није тек проивољност, него реалност креирана од могућег, могућих слика једног преображеног, али ипак нашег света, који готово да више не препознајемо као наш, али који нас привлачи, као дому, месту и не-месту одакле смо у куда би желели да одемо.

Коста Бунушевац је био од оних чије постојање и стваралаштво сведоче да смрти нема, да је не сме и не може бити, и да она мора бити побеђена. Јер ако је не можемо победити, откуд онда Коста такав међу нама, и откуд наше препознавање његових слика, његове парадигме бесмртности, ако смо тек животиње осуђене на вечну смрт?

Кад оде неко такав, нема жалости, јер знамо да је то само прелазак, један дисконтинуитет који је виша потврда континуитета, есхатолоки роудмуви у пуном смислу, дакле. Једна оваполоћена слобода.