Највише полемике у јавности за сада је изазвала инцијатива невладине органозације блиске одлазећем режиму Центар за демократску транзицију (ЦДТ) која је од власти затражила да се приликом предстојећег спровођења пописа становништва не прикупљају подаци о националној и религијској припадности, као и о језику.

Ову иницијативу већ је подржала и једна парламентарна странка – СДП Ранка Кривокапића, чији је функционер Иван Вујовић изразио бојазан да би попис могао помоћи процесу „претварања Црне Горе из грађанске у некакву српску државу“, а ту је и порука државног Завода за статистику – „Монстат“ који је мишљења да одлагање пописа због короне не би било изузетак.

Ко се у Црној Гори боји грађана који се изјашњавају као Срби?

Доскорашња парламентарна већина у Црној Гори очигледно је констернирана чињеницом да следеће године први пут треба да се одржи слободно изјашњавање грађана о националној, вјерској и језичкој припадности, а главно питање је ко се заправо у ЦГ боји својих грађана који се изјашњавају као Срби?

Укратко, Црна Гора је јединствен случај гдје званичним језиком говори мање од пола нације, а убједљиво најбројнији језик – српски није званичан (већ је у службеној употреби), и гдје се маргинална псеудорелигијска организација ЦПЦ помагала свим средствима, док је власт водила отворени рат против најбројније вјерске заједнице – Српске православне цркве(СПЦ).

Сада би се читава та деценијама вјештачки грађена политика у Црној Гори могла распасти као кула од карата што представља кошмарне снове за корифеје одлазеће власти. Социолог Илија Маловић сматра да је нажалост све последица чињенице да је умјесто историјског помирења и формирања инклузивне заједнице у Црној Гори након референдума 2006. године, Црна Гора под руководством Мила Ђукановића постала простор за идентитетско и културолошко „преламање мозгова грађана“ у циљу креирања новог црногорског идентитета.

Изгубули се критеријуми шта значи бити Црногорац

Када говоримо конкретно о новом црногорском идентитету, Маловић појашњава да је он примјер за оно што се зове нација формирана одозго, а која настаје одвајањем од шире етничке заједнице вољом елите која има полуге моћи.

„На жалост, док је владајућа елита градила идентитетске елементе који би јој послужили као идеолошка обланда и заклон за политику пљачке и богаћења, негдје успут су се изгубили јасни критеријуми шта у ствари значи бити Црногорац“, каже Маловић за Спутњик.

Овај социолог указује да код залагања да се попис одложи препознајемо управо несигурност креатора тог новог идентитета у свој производ и његову могућност да издржи нову политичку реалност гдје не постоји охрабривање и финансирање културних и медијских пројеката који инсистирају на мржњи, разликама, које охрабрују историјски ревизионизам и шовинизам.

„Залагање за одлагање пописа је прије свега понижавање етничких Црногораца. Шаље се порука да они постоје само док постоје притисци, уцјене, контрола и државни терор. Да је тај идентитет продукт неоколонијализма и геополитичких каприца са Запада, а да му је почетак и крај ауторитарни политичар оптерећен оптужбама за корупцију и везе са криминалом“, децидан је Маловић.

Са друге стране, наш саговорник указује да страх од пописа није оправдан уколико се он схвати као одличан повод да Црногорци дају јасан одговор да ли њихов идентитет представљају људи блиски режиму Мила Ђукановића, и људи чије се каријере везују за шовинистичке пројекте попут Дукљанске академије наука, Матице црногорске и сличних, или постоји снага која ће јасно рећи сејачима мржње: Не у моје име!

„Аристократски расизам“ цивилног сектора

Поред поменутог, битан моменат према мишљењу Маловића,  јесу и образложења која се дају за одлагање пописа а она се, како примјећује, по ко зна који пут своде на етикетирање грађана Црне Горе као необразованих, неинформисаних и неспремних да одлуче о сопственој судбини, а што је између осталог и једно од образложења НВО ЦДТ да праву сврху пописа разумију само „боље информисани грађани“.

„Слична матрица се користила и код објашњења због чега Црној Гори није потребан референдум о приступању НАТО савезу. И тада се ускраћивало право на слободан избор под изговором необавијештености. Код цивилног сектора блиског бившој власти приметан је „аристократски расизам“ који има амбицију да се према грађанима односи патерналистички и „са висине“. Умјесто охрабривања отворености и инклузивности, што би требала да буде сврха постојања НВО, овдје се заговара затворено друштво у коме се санкционише и не дозвољава отворено и јасно изјашњавање о политичким и друштвеним питањима“, закључује Маловић.