АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Договор, а не извињења

По речима Александра Вучића, Здравко Кривокапић неће бити добродошао у Србију пре него што се не извини за, по Вучићу, лажне оптужбе у вези његовог суделовања са Милом Ђукановићем у пројекту Београд на води.

Постоји америчка изрека – кад се већ Американци на велика врата враћају у моду код нас: Ко живи у стакленој кући, не треба да се гађа камењем.

Тачно је да се не смеју јавно износити оптужбе без покрића на рачун било кога, а поготово носилаца највиших државних функција, шта год мислили приватно о њима. А оптужба о Београду на води је озбиљна. У јавном дискурсу јавних личности, кад неко износи оптужбе, тај треба да има и спремне доказе или аргументе који их поткрепљују. У супротном, може се помислити да је реч о спину, информативној агресији, злој намери или – можда и најгоре – незнању. Информативни простор је ионако препун и много тежих оптужби, које никад нису доживеле свој епилог.

НЕТРАЖЕНА ИЗВИЊЕЊА
Али све то не сме да буде разлог заоштравања односа Србије и Црне Горе, и то после историјске победе опозиције на изборима од 30. августа, када су се коначно отворила врата за нормализацију међусобних односа, за које је неприродно да буду било шта осим најближих и најтоплијих. Поготово јер има других, много озбиљних ствари за које се из Београда није тражило извињење као услов за сарадњу.

Зашто, на пример, Александар Вучић није тражио извињења од Тонија Блера и Герхарда Шредера за злочиначко учешће у агресији на СРЈ 1999. године? Заправо, зашто није инсистирао да се дигну оптужнице против њих? Уместо тога, они су не само „домаћински“ дочекани, већ и пословно ангажовани у Србији. Сетимо се само дрвља и камења баченог на Коштуницу кад је први пут стао поред Солане.

Зашто Вучић бар није тражио извињење од Клинтона – мада ни то не би било ни приближно довољно – пре него што је учествовао на форуму његове фондације и тако се сврстао против Трампа у лето 2016. године? И, узгред, да ли ту лежи део разлога зашто га је Трамп посадио на ону, у најмању руку неадекватну столицу кад га је примио у Белој кући?

Коначно, неко из већинске анти-НАТО јавности Црне Горе с пуним правом би могао да од Вучића тражи извињење за то што је у октобру 2016. учествовао у давању покрића за аферу измишљеног „државног удара“, уз помоћ које је Ђукановић вештачки смањио изборну излазност, обезбедио победу и неколико месеци касније – без референдума– муњевито увео Црну Гору у Северноатлантски савез.

ДОГОВОР О НЕНАПАДАЊУ
Зато, између осталог, у најмању руку није фер сада тражити од нове, више него шарене парламентарне већине у Црној Гори да одмах покрене питања попут НАТО чланства и повлачења признања тзв. Косова. Медији и појединци који то данас захтевају од Кривокапићеве владе су у многим случајевима исти они који саветују прагматизам, опрез и постепеност у односима Србије са Западом. А Србија је ипак у много бољем међународном и сваком другом положају од Црне Горе и није, за разлику од Ђукановића, спалила мостове са Русијом, тако да има много више маневарског простора за заузимање много чвршће позиције у одбрани сопствених интереса.

Но вратимо се овом узнемирујућем заоштравању односа са Црном Гором. Да ли је реч о томе да су битније – стварне или наводне – неистине изречене на лични рачун него истински, доказани злочини учињени против Србије, Црне Горе и њихових грађана, који су остали до дан-данас некажњени? Да ли је реч о стављању себе изнад државе и народа? И да ли то, зарад повређених личних осећања, представља заоштравање односа са новом демократском Црном Гором, онако како никад нису заоштравани са Миловом хибридном антисрпском диктатуром, чак ни после Миловог признања тзв. Косова?

Или је једноставно реч о томе да је Здравко Кривокапић само појединац чисте биографије, без реалне моћи, сопствене страначке организације, мафије или моћне глобалистичке интернационале која му држи леђа – док су горепоменути злочинци све супротно од тога?

Најбоље би било да Александар Вучић и Здравко Кривокапић једноставно окрену нови лист – као што је окренут са многим другим истинским непријатељима Србије и српских националних интереса – и сретну се, макар и тајно. Што пре то боље.

Не морају да се воле. Али нека бар склопе договор о јавном ненападању и објаве спремност за што ближу званичну сарадњу и поправљање вештачки затрованих односа Београда и Подгорице. А нека неке будуће, реформисане институције раде свој посао.

 

Александар Павић је политиколог и бивши саветник у кабинету председника Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.