НАШИ ПРВИ ГРАЂАНИ СВЕТА: У часопису објављивала интелектуална елита, најбољи теоретичари тог времена

ПРИМАНА чулима и везана за простор, уметност је везана и за време, боље рећи за епоху у којој је настала и за друштво у коме се појавила.

Велика уметност је само она која је ишла упоредо са временом у коме је стварана, а која је била потпун израз оног друштва у коме је поникла. Али то не значи да се улога и суштина уметности исцрпљују у служењу. Вере, идеје, обичаји, само су повод уметничког човековог рада. Када би било другачије, онда би са верама и државама неповратно пропадала и њихова уметност. Уметничко дело живи, без обзира на то да ли представља Озириса или Афродиту, библијску сцену или предају Бреде, француску маркизу или Краљевића Марка…

У тексту насловљеном „Про арте“, својеврсном програму часописа „Уметнички преглед“, који је покренуо и уређивао четири године уочи Другог светског рата, овако је писао Милан Кашанин, историчар књижевности и уметности, према мишљењу многих, најелитнији српски интелектуалац 20. века. А да је и промишљање уметничког стваралаштва нешто што превазилази државе и вере, показале су управо, минуле недеље, изложба и научни скуп о овом од заборава отргнутом делу нашег културног наслеђа.

У ОРГАНИЗАЦИЈИ Института за књижевност и уметност, од 3. до 5. септембра, у београдском Педагошком музеју, а и путем интернета, на међународној трибини „Ликовно и књижевно у часопису Уметнички преглед (1937-1941)“, тридесет учесника бавило се различитим историјским и културолошким аспектима часописа, који од октобра 1937. до априла 1941. објављивао Музеј кнеза Павла, чији је Кашанин био директор. У њему су текстове, између осталих, објављивали песници Јован Дучић и Тодор Манојловић, архитекта Александар Дероко, археолог Ђорђе Мано Зиси, сликар Предраг Милосављевић, историчар уметности Светозар Радојчић, ликовни критичар Павле Васић…

Овај часопис доступан је сада и најширој публици захваљујући библиофилу Николи Миркову, некадашњем уреднику РТС, који је сачувао све његове бројеве и поклонио библиотеци „Милутин Бојић“ из Београда, која их је дигитализовала. Цео пројекат подржао је и СКЦ из Новог Сада, а иницирала га је и реализовала историчар уметности др Зоја Бојић, иначе унука Милана Кашанина.

Она је, уз Ивана Р. Марковића и Ану Михаиловић, аутор поставке на којој је могуће видети широки спектар онога шта је на страницама „Уметничког прегледа“ забележено за историју: од изложби „Дванаесторице“ и Саве Шумановића на Новом универзитету, преко првих великих иностраних поставки у Београду, до текстова о српском средњовековном сликарству и нашој традиционалној архитектури, али и оних о новим београдским зградама у духу модернизма…

ЕСТЕТИЧКЕ теме на страницама „Уметничког прегледа“ обрађиване су не само у прилозима уметничких критичара и филозофа – Милоша Ђурића, Милутина Борисављевића, Бранка Лазаревића, Бранка Поповића, Тодора Манојловића, Владимира Вујића или Душана Стојановића, истакао је на скупу Андреј Вујиновић, музејски саветник у пензији, већ и Иве Андрића, чији текст припада области чисте уметничке литературе.

– Аутори стручних радова, критичких осврта, есеја и прегледних чланака имали су неограничену слободу у избору тема из области својих професија – запажа историчар уметности Иван Р. Марковић. – У Уређивачком одбору били су посленици који су личним ауторитетом гарантовали висок квалитет продукције и професионални третман ауторима, али и ученом аудиторијуму читалаца. У периоду од 1937. до 1941. године, са мањим кадровским изменама, чланови Уређивачког одбора били су: Ђорђе Мано Зиси, Миодраг Грбић, Тодор Манојловић, Јозо Петровић, Павле Васић и Предраг Милосављевић.

ПРВИ домаћи уметнички часопис доживео је 31. број, а у њему је педесетак великана тадашње ликовне критике и историје уметности, али и најбољих сликара, вајара и архитеката, написало стотине прилога о уметности свих светских култура, народа и времена, приметила је Љиљана Стошић, научна саветница Балканолошког института САНУ.

– Као што Кашанин у програмском уводном тексту првог броја „Уметничког прегледа“ наглашава, циљ часописа је био да у земљи са врхунском уметничком баштином развије заметке размишљења о уметности која ће се озбиљно ухватити укоштац са већ тада набујалим спојем малограђанске сујете, површности и незнања. Постављени циљ углавном је и остварен, понекад и премашиван, захваљујући образованости и интелектуалном поштењу прве генерације наших школованих европејаца и грађана света – закључује Стошићева.

ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ О ЕЛ ГРЕКУ

ПЕСНИК, књижевни, позоришни и ликовни критичар, историчар и теоретичар уметности, изузетно талентован цртач и драматичар (његов „Центрифугални играч“ сматра се темељем авангардне српске драме) – Тодор Манојловић, у „Уметничком прегледу“ објавио је четрнаест написа, као историчар уметности и ликовни критичар.

– Као хроничар савремене уметности, већ у првом броју часописа написао је један од најбољих осврта на дело, тек преминулог сликара Игњата Јоба, да би се читалаштву у истом броју обратио и представљањем чувеног Ел Грековог платна „Лаокон“ из колекције кнеза намесника Павла – објаснила је др Јасна Јованов, историчар уметности.