ПИСАЦ МИЛАН РУЖИЋ ЗА „СРПСКЕ НОВИНЕ“: У Црној Гори се брани православље!

Писац Милан Ружић припада реду младих интелектуалаца чије образовање, таленат и писана реч наговештавају ново велико име у српској књижевности. У разговору за „Српске новине“ Ружић је говорио о литијама у Црној Гори, да ли је корона променила његов живот и зашто није члан ниједне политичке партије. Аутор је књига „Некад, неко, негде“, „Наше су само речи“ и „Народ за издавање“. Колумниста је портала „Искра“.

    Овај разговор ћемо почети од ваше последње књиге „Народ за издавање“, која је ових дана угледала и друго издање. Шта вас је мотивисало за такав наслов – „Народ за издавање“?

Књизи је било тешко дати адекватан наслов, јер се у њој налази преко осамдесет прича. С обзиром на то да не постоји наслов који би их све објединио, нити оне имају било какав контекст у који све могу да стану, одлучио сам се за дати наслов из више разлога. Наиме, писца схватам као некога ко се кроз уметност, или поред ње, бави и упућивањем на грешке народа чијој књижевности припада. Дакле, корективна критика. Чини ми се да нема израза који верније осликава оно што смо ми Срби данас од „Народа за издавање“. Под овај наслов је подведена издаја, издавање за новац (Србија као некретнина), а обухваћен је тај наш обичај да све своје прикажемо у најбољем могућем светлу, што је мене увек терало да размишљам да себе улепшавамо и прикривамо велике мане слабим закрпама како бисмо се некоме увалили, тачније, како би неко дао некакве паре за оно што види.

Наравно, тумачења која могу да настану из наслова никако нису оптуживачка, нити политичка, већ корективне природе и идентитетска.

    Када посматрате дешавања (литије, молебни, одбрана светиња) у Црној Гори од усвајања Закона о слободи вероисповести па до данас, шта је прво што помислитe? Да ли је то, можда, да се православље брани у Црној Гори, те да се исписују најдивније странице наше модерне историје?

Када сам први пут чуо за Закон о слободи вероисповести, пало ми је на памет оно што тај закон и јесте, тачније, оно чему он припада, а то је ревизија историје. Са ревизионистичким циљем, уз њега је као поклон упакован и удар на Српску православну цркву.

Они који су закон доносили исмислили све ово, сасвим сигурно уз помоћ са стране, рачунали су на позлеђивање посекотине коју је тамо нанео титоизам, па су били убеђени да ће притиском на рану, Црногорци (не Монтенегрини) попустити сили и болу. Међутим, одговор на једну од највећих невоља икада у Црној Гори, стигао је у виду вере коју наш народ никада није изгубио, већ ју је само мање показивао.

Сада можемо са сигурношћу да тврдимо да се православље брани у Црној Гори, а томе у прилог говори и праћење ситуације од стране других православних земаља попут Русије, Грузије, Грчке, Бугарске, Молдавије, Грузије, Белорусије и других.

А када браните православље, браните Црну Гору која је испливала из прекрвавога косовскога потопа који је био највиши домет вере, идентитета, традиције, јунаштва, касније и извор уметности, а самим тим се на овај начин у Црној Гори бране и Косово и Метохија као колевка нашег православља и највећи драгуљ у српској круни. Биће само да се сад Газиместан изместио у Црну Гору и да њиме маршира исти онај верни народ у своју најважнију борбу, борбу за своје светиње и за своју децу. Свака борба коју добијемо, добили смо је својој деци и на част прецима.

    Више пута сте јавно истакли да нисте члан ниједне политичке партије. Да ли је то успешан рецепт за младог писца који жели да остави свој лични печат у свету књижевности?

И јавно истичем да никада нећу ни бити члан било које партије. Ствар је у томе да ја верујем у све, осим у политику, јер ништа није произвело толико зла и окрунило демократију колико та иста политика која себи као циљ задаје управо демократске вредности. Политика би требало да буде ствар која би служила решавању проблема, а код нас је обратно. Она овде одавно искључиво ствара проблеме. Политика је управо оно што сада цепа Црну Гору на неколико делова и одузима светиње. Сигурно то нико не ради зато што верује да није Србин и да није православац, већ из интереса и због наредбе виших политичких кругова. Дакле, на овим просторима, онај ко није ни за шта, за политичара је.

Верујем да не пристајање на чланство у партијама са собом носи неки тежи пут у свакој области, па и у књижевности, али је једини прави пут. Свакако није део успешног рецепта, јер успешнији би био онај ко пристане на чланство, али је дуготрајнији и читање тих књига неће зависити од преласка цензуса, нити уласка у коалиције.

Уосталом, часније је бавити се само уметношћу. Сведоци смо томе шта је политика учинила неким писцима и како су њихова дела била читана, а данас су практично нестала. И иза тих писаца остало је више политике и дискредитације на основу ње, него дела.

    Нови коронавирус је као незвани гост дошао у 2020. годину и свакако је промијенио из коријена. Колико је тај вирус утицао на ваш послован, а и приватан живот?

    Иако сви причају о свету без граница, та глобалистичка мантра показала се тачна само у случају корона вируса. Нико није тако слободно као он путовао светом без потребе за визама, чекањима на границама и пред амбасадама.

Мени је ово стање у ком се свет сада налази пало тешко у смислу недовољног виђања са пријатељима, али ми и прија, јер сам успоставио ритам који ми одговара. Посао завршим раним јутром, а онда се играм са сином до предвече око шест сати. Тада седам да одгледам један филм, једну позоришну представу и прочитам барем сто страна неке књиге. И тако сваки дан од марта. Хвала Господу, заобишао ме је вирус, али и ја њега заобилазим крећући се искључиво по шумама и планинама и уживајући у ономе што свет без корона вируса није толерисао, а то је довољно времена за себе, породицу и уметност.

    Када је почео период изолације у марту, ви сте покренули, могу рећи, одличну акцију „Књиговирус“ која је врло брзо постала „вирална“, па су своје омиљене књиге објављивале личности из јавног живота. Можете ли рећи читаоцима Српских новина, која се књига сада налази на вашем ноћном столу и шта препоручујете за читање?

Тај вирус је био онај који нам је одавно потребан и било би добро да се људи у овом периоду заразе читањем кад већ имају времена. Може само да им користи.

На мом столу су гомиле књига које чекају да их прочитам. Тренутно читам три књиге паралелно. У питању је одлична, давно објављена, а сада поново штампана Михизова књига „Аутобиографија о другима“. Друга је Хандкеово „Поподне писца“, а трећа једна од оних књига и један од оних аутора којима се често враћам, а у питању је „Понижени и увређени“ од Достојевског.

    Како бисте описали стање културе у Србији и у региону?

Култура се указује као некаква старица која је на самрти, па се на њена леђа набацују сви изговори. Када јој треба узети пензију да неки посланик од ње живи, на њеној грбачи, онда је придигну из кревета, поваде јој игле од инфузије, откаче је са апарата, нашминкају и лепо обуку како би је представили као раскошну жену у пуној снази, али им то не вреди, јер сви чујемо како јој пуцају зглобови, једва хода и како јој шкрипе плућа док дише. Многи од оних које данас сматрамо „познатима“ и „важнима“, иначе таквима су постали служећи се некултуром и профитирањем од спектакла, и дан-данас ради ширења своје публике, понашају се као комарци, па пију крв културе терајући је да се чеше.

Све у свему, да је овај регион, како га данас називају, икада одвојио културу од политике, схватио би да постоји нешто важније од новца и нешто прече од власти. Да су они који се око свега питају икада ишли у школе или барем у позоришта, схватили би снагу културе. У Аргентини је једно време буџет за културу био већи од буџета за војску. То је прави пут, нарочито у времену у ком се државе попут ових у региону не могу војно одбранити од било кога, а у култури смо одувек били, и чини ми се да бисмо и даље могли бити, велесила у односу на много веће државе од наших.

Међутим, за културу је потребно више новца, а мање политике, више идеја, а мање скандала и више школе, а мање уличарења и компромиса.

    Да можете да путује кроз време у коју епоху бисте се радо вратили?

У више њих. Да могу да путујем кроз време, искористио бих ту предност да неким врло важним људима из наше историје кажем да нема потребе да се муче и раде, јер то у будућности нико неће ценити. Рекао бих Исидори Секулић да обује високе штикле и оде у провод, Андрићу да не пише, него да се само бави политиком, Црњанском да штеди речи, јер ће се у будућности (већ сада) речник његовог народа свести на сто речи, Тесли да престане да се бави науком, већ да лечи ОКП-е, Његошу да не пише „Горски вијенац“ како би у Црној Гори могла завладати свеопшта расрбљеност. Много коче њихова дела, а ми овакви какви смо, одавно заслужујемо да одсуљамо у провалију. Превише нас чврсто држе наши часни преци и уметници, а ми се отимамо – хоћемо у ништавило.

Можда бих посетио и Америку пре педесетак година да ударим шамар Ендију Ворхолу.

    Ко је за вас највећи живи интелектуалац и зашто?

Ова квалификација је донекле незгодна, наравно, није Ваш изум, већ је сви користе, а незгодна је јер онда испада да кад је неко „највећи живи интелектуалац“, он у ствари мањи од свих који су умрли, да је једино велики међу живима, што никако није случај са онима које ћу навести.

Одлучио бих се за двојицу. Један од њих је Ноам Чомски који на глобалном нивоу чини све да се светска приколица не истргне из његових руку и оде у исту они провалију у коју смо и ми кренули. Велики лингвиста и филозоф чије књиге би, уколико их неко темељно изучи, биле довољне да од свог читаоца направе великог интелектуалца. Мислилац чије мишљење уважава цео свет, а ретки га слушају, јер онда нико не би профитирао.

Увек је незгодно причати о пријатељима, јер треба раздвојити субјективно и објективно мишљење, али у једном случају, та два се потпуно поклапају, а у питању је Емир Кустурица. Он је поред тешко надмашивих домета у уметности на светском нивоу (како Паоло Сорентино рече – један од пет или шест најбољих редитеља у историји филма) успео и да својим интелектуалним, пре свега аналитичким, дометима пребаци многе које неоправдано сматрају већим. Да не причамо о читавим градовима подигнутим у славу уметности и оних чије нам дело не дозвољава да пропаднемо, па ни о великој музичкој каријери, а до нове књиге нећу спомињати ни његову огромну књижевну снагу, одавно препознату. И колики год да је интелектуалац, уметник и све остало чиме се више него успешно бави, још већи је пријатељ и човек. Ко не верује мени, нека сутра пита историју.

Ова два човека нас својим деловањем уче да живимо, а ми бежимо са часова.

Срећан сам што једног од њих могу називати својим пријатељем, па и саборцем, а са другим размењујем писма, јер одувек је било боље пити са извора, него из корита и прелива, и то није ништа друго него благослов.

    Да нисте писац, које је то занимање које бисте изабрали?

Да нисам писац, верујем да бих се опет бавио неком културном делатношћу. Небитно да ли као библиотекар, уредник, организатор разних догађаја у области културе. Најпре бих, да се то плаћа и да постоји, био професионални читалац. Међутим, заиста ме интересују филм и позориште, а пошто касним са тим да будем глумац, верујем да бих се можда бавио теоријом филма или позоришном критиком.

Међутим, све оно чиме се бавимо и где смо данас није ништа друго до одлука самог Господа, а на нама је да тај дар који нам је уступио увећамо и узвратимо својим делима која ћемо тим даром стварати, а у славу Господа, на корист нашем народу и на образ нашим породицама.

    Српске новине

    Разговор водила Драгана Б. Мијушковић