ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Опушак Фљорима Ејупија

Ливадице – На пању, на ливади поред магистралног пута Подујево–Куршумлија, седео је Фљорим Ејупи. Пушио је и чекао аутобус „Ниш-експреса”. Када је цигарета догорела, опушак је угурао у пукотину на пању. Када је аутобус пристигао, он и његова терористичка група дигли су га експлозивом у ваздух. Одмах су се повукли без трага, а иза њих је остао онај опушак.

Одсечен је предњи део аутобуса, штрче метални шиљци, а унутрашњост је црна рупа испуњена остацима тела и стварима путника, махом расељених особа, које су под војничком пратњом Кфора долазили на задушнице.

„Прво чега се сећам је мали Данило, лежи у трави, а около свуда раскомадана тела. Сваки пут, на данашњи дан, рачунам колико би Данило имао година”, каже Горица Шћепановић, професорка енглеског језика, тада новинарка магазина „Глас југа” и путница разнетог аутобуса. Данило је имао две године, погинуо је са својом трудном мамом Снежаном и татом Његошем Цокићем. Пред његовим малим белим сандуком на опелу испред Грачанице, најлепше српске цркве, стајали су погнуте главе команданти Кфора, шеф Унмика, полиција. Мало касније, развезли су погинуле војним камионима и то је све што су урадили. Једног несрећника није имао ко да преузме, није било имена и идентификације, загубио се у списковима, није се знало где је ушао у аутобус, нико се његов није јављао. Сахранио га је на грачаничком гробљу свештеник Богомир Стевић, а професорка Шћепановић је годинама одлазила на његов пусти и усамљени гроб без имена.

„Испод аутобуса који долази у Грачаницу подметнута је бомба”, објашњавао нам је шведски официр за информисање, који је крио шта се догодило и организовао вожње до Ливадица само да би се изгубило време. Исто је било и с бројем убијених који је скриван, како би вест у првим данима изгледала као инцидент, а не као терористички напад на Србе. У томе се и успело. Коначни број страдалих попео се на дванаест. Међутим, све што они нису урадили или нису хтели да ураде у истрази урадио је онај опушак Фљорима Ејупија из пања на Ливадицама. Чинећи нека недела у Немачкој, у архиви тамошње полиције нашао се његов ДНК и то га је довело пред суд и пред жртве.

„Био је јаук свих кад је изашао Ејупи, а он потпуно празног погледа… Да човек не поверује да може да уради тако нешто”, сведочи Горица Шћепановић. У биографији овог човека записано је да је једини успео да побегне из америчке базе „Бондстил” код Урошевца где је био затворен, да се пребаци у Албанију, па да потом буде осуђен на 40 година затвора у Приштини и, коначно, ослобођен свих одговорности за злочин. Мисија Еулекса је на крају закључила да опушак и ДНК није доказ и да је Ејупи могао да се ту нађе случајно, рецимо да ужива у природи.

Празнина и бол из суднице исти су и на парастосу који је у суботу одржан у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу код Приштине. Ту се, на једној хумци, срећу две сестре, Мирјана и Јелена Драговић. Раздвојене су пре деветнаест година у аутобусу „Ниш-експреса”. Мирјана је тада имала 19 година и погинула је, а Јелена је с тешким повредама преживела.

„Нама је сваки дан исти. Моје данас не разликује се од оног јуче и неће да се разликује од оног сутра. Докле год има некога ко ће да се бори, за оне који су погинули, мислим да ће наша правда бити задовољена”, каже Јелена Драговић.

Одмах иза њих, у конвоју, био је садашњи градоначелник Грачанице Срђан Поповић.

„У животу нисам ни помислио да ћу угледати нешто тако, то се може видети само на филмовима, аутобус који је био испред нас био је тотално разнет. Муњевито су реаговали и Кфор и полиција, међутим, било је касно”, каже Поповић. Није прошло ни три године од Ливадица, а у терористичком нападу у центру Грачанице убијен је његов брат, дечак Димитрије.

На овој годишњици и парастосу мало је оних без ожиљака. Ниједан није зарастао јер правде нема. У међувремену је опушак нестао, изгубила га је истрага. Изгледа као да је правда стала у опушак цигарете Фљорима Ејупија и да су у њему жртве и уништени животи оних који траже истину.