Слободан Антонић

Нинова награда 2020. – инаугурација колонијал-арта

02.02.2020.

Овогодишња Нинова награда промовисала је једну прилично примитивну нормативну естетику. Та естетика се по мн0гим одликама, као што ћу показати, поклапа са соцреализмом. Стога ћу је назвати – НВО реализам.

Но, НВО реализам није тек естетичка доктрина. Намера њених промотера је, очигледно, да она одреди и доминантан правац у српској књижевности. Начин на који је ове године додељена Нинова награда, тако, добија димензију и нове културне политике.

Али, таква хетерономна програмска естетика, будући да је суштински ауторитарна, представља анахромизам. Она је неспојива како с модернизмом, тако и с постмодернизмом у књижевности. Видећемо да су настанак и промоција ове архаичне естетике били резултат слабе образованости и/или ароганције породице, како ју је лепо назвао Гаталица (овде 8:05-9:21) – чланова жирија и блиских писаца и новинара.

На овом примеру још једном ћемо уочити рад дубинске идеологије овдашње компрадорске интелигенције. Друштво без аутономије, земља која је колонија, не треба да има ни аутономну уметност. Дозвољена је тек диригована, тенденциозна књижевност.

Једино: колонијал-арт.

* * *

Ако се подсетимо основних карактеристика соцреализма у књижевности, видећемо да врло сличне норме – судећи по програмским изјавама чланова жирија, као и по одликама оних романа који су издвојени и награђени – важе и за НВО реализам.

1. Уз естетску, обавезна је и нормативна функција књижевности; дело мора да утиче на читаоца кроз афирмацију пожељних вредности или кроз стварање аверзије према непожељним вредностима (овде 41─42); књижевност тако добија и вануметничке задатке, попут „васпитања“ или „преваспитавања“ читаоца (овде 14).
2. Књижевни поступак је реалистички, премда не и веристички; створени свет књижевног дела, наиме, само је структурно хомологан стварности (овде 205-6); остало је производ пишчеве креације, у којој до изражаја долази настојање да се политичке или друштвене идеје промовишу кроз књижевну форму; то је тзв. тенденциозни реализам (овде 192).
3. Тематика дела првенствено је савремени живот; прошлост је непожељна, осим у функцији поређења са садашњошћу.
4. Карактер јунака се развија кроз динамику интеракције са друштвено-историјским окружењем; то је „схватање да слику и судбину човека формира не само биологија и психологија, него историја, и пре свега историја“ (овде; 202).
5. Снажна поларизација на позитивне и негативне јунаке води до манихејског дуализма; однос према јунацима је, зависно од њихових идеолошких карактеристика, хагиографски или демонолошки (овде 93; 97).
6. Највише могућности да се, кроз једну вишеслојну структуру, „педагошки“ пласирају идеје пружа роман.

Погледајмо сада естетику Ниновог жирија. С те стране је, прошле и ове године, најчешће наступао Иван Миленковић. Вероватно зато што, као доктор политичких наука, формално у жирију има највише образовања.

Ево шта је Миленковић недавно рекао на N1: „Српска књижевност је у кризи добрих 30 година, ако не и више; велики број година уназад писци су избегавали садашњост, крили су се иза нерелевантних тема; сад имамо невероватан број младих храбрих писаца спремних да се суоче са садашњошћу.“

И у другим приликама Миленковић као „релевантну тему“ истиче садашњост, док су теме из прошлости „нерелевантне“.

Прошле године, рецимо, Миленковић пише: „Појачано лучење патриотске супстанције уочава се по броју текстова посвећених Првом светском рату. (…) Са садашњошћу се озбиљно суочавају свега три, можда четири романа (…). Дакле, јад и беда“.

А ове године пак вели: „Уместо да се скривају у дубокој прошлости (…), домаћи су се писци, барем они најбољи, они којима је истина важна, окренули садашњости, или су одлучили да средствима књижевним растављају недавну срамну прошлост. А то је проклето добро.“

Очигледно, „садашњост“ је за Миленковића нарочито пожељна тема. А као непожељне, он изричито набраја: „српску прошлост“ (уопште), „Немањиће“, „Балканске ратове“, „Први светски рат“, а у њему посебно „прелазак преко Албаније 1915“. Једина добродошла тема која се не тиче садашњости, као што смо већ видели, јесте „недавна срамна прошлост“.

Најлепше је што Миленковић, у својој естетичкој простодушности, као да није способан за елементарну рефлексију. Он не разуме да свако прописивање пожељног тематског оквира није ништа друго до нормирање књижевности са вануметничког становишта.

Писац, наиме, има право да изабере било коју тему, било које време и било који  простор. Он има апсолутно право на бег од садашњости. Он чак има слободу и на бег од целокупне стварности. Или му те слободе ипак не припадају?

Весело је што исто мишљење с Миленковићем дели и Марјан Чакаревић, други члан жирија. „Отприлике половина од оних десетак посто (квалитетних романа – С. А.) описује изнутра друштво и заједницу у којој настаје“, каже он. „Мали број романа се труди да непосредно одговори на драме и питања која обележавају нашу епоху.“

Али, зашто би „наше друштво“ у „нашој епохи“ морало да буде књижевна норма? У којој пак то естетици тема и хронотоп детерминишу квалитет дела? Која ли то естетика прописује писцу у какав ће временско-просторни оквир морати да смести радњу?

Па, две су такве естетике. Једна је соцреализам. А друга је ова, новокомпонована естетика. НВО реализам.

* * *

Најбоље је што Миленковићеву књижевно-естетску позицију, очигледно, деле и други чланови жирија. Наиме, све романе из овогодишњег ужег избора одликује истоветан узани тематски оквир.

Као што је то одушевљено приметила Јелена Лалатовић, „свих пет романа који су се нашли у најужем избору, на мање или више књижевно убедљив начин тематизују распад Југославије и његове везе са савременим, постјугословенским друштвима. Сваки од ових романа говори о неком фундаменталном трауматском језгру из различитих, али према југословенском наслеђу афирмативних перспектива – интимистичке, југоносталгичне, антиревизионистичке“.

Дакле, сви романи имају исти ограничен хронотоп. Како је могуће да од двеста романа у најужи избор уђу искључиво романи с таквом тематиком? Колика ли је вероватноћа да се то деси у једној аутономној естетици – оној у којој одређени хронотоп и тема нису  критеријум за одабир?

Дакако, реч је о томе да се у НВО реализму полази од различитих императива, укуључив и оне који се тичу теме, времена и простора. Типично за ауторитарну естетику која књижевност третира као хетерономну делатност – извршитељку виших, идеолошко-васпитних циљева.

Али, с таквим критеријумом, као што је то лепо уочио Петар Пијановић, и „у таквој политичкој профилацији романа и његовом вредновању, НИН-ову награду тешко да би добили Црњански, Андрић или Пекић“.

Наравно! Јер, Црњански је бежао у српску прошлост кад је писао Сеобе, Андрић док је писао На Дрини ћуприја, а Пекић стварајући Златно руно. Није било Ивана Миленковића да им објасни о чему књижевник треба да пише.

Што је највеселије, из Лалатовићкине оцене видимо да је не само на делу императивни хронотоп, већ и иста идејна потка, коју је овогодишњи лауреат дефинисао као „антифашизам и југословенство“.

Реч је, разуме се, о идеолошким јавкама, знацима препознавања – не о стварном антифашизму, попут оног из 1930-их, или о стварном о југословенству, попут оног из 1980-их.

Када Миленковић, рецимо, каже да су у жирију „сви чланови (били) јасног идеолошког усмерења – сви су декларисани антифашисти“, он тиме истиче припадност једној уској идеолошкој групацији. Оној која етикету „српски нацизам“ лепи на свако другачије мишљење о природи ратова деведесетих (геноцидни поход великосрпске звери) или на свако другачије мишљење о главном извору свих наших проблема („Јесмо ли … косовојесрбијашили спаљујући амбасаде са три посољена прста? Молебански чували светиње? Турали труло лишће на бранике аутомобила? Јаросно гранатирали Дубровник и Сарајево? И сада смо напрасно запањени откуд то, дођавола, удишемо отровни ваздух?“).

Природно је да су, одмах по објављивању ужег избора, писци препознали свилен гајтан који им је на врат намакла нова програмска естетика „антифашизма и југословенства“. Зато су се побунили.

Један од њих, Игор Маројевић, састав жирија назвао је „идеолошки монолитним“, а о ужем избору је рекао: „Све се тиче екс ју простора и уопште југословенске идеје и ревитализовања те приче. У средини која има 200 романа годишње, различитих тема, различитих поетика, тако свести (избор) значи да политички разлози имају превагу у односу на књижевне“. А Владимир Кецмановић оцењује: „Они кажу да их занима југословенство и антифашизам. Ко се тиме не бави, он није подобан да се разматра. Онда нека кажу да је то награда за роман који се бави југословенством и антифашизмом“.

Али, жири неће само да реструктуира Нинову награду (Саша Илић: „То што су наше књиге биле у финалу мења структуру саме Нинове награде“). Он хоће да реструктуира и српску књижевност. И у томе има извесног успеха.

Прочитајте поново Миленковићеве изјаве од прошле и ове године. Прошле године: „Мало романа о садашњости и срамотној прошлости, јад и беда.“ Ове године: „Појавили се писци који пишу о садашњости и срамотној прошлости, ура!“

Не сумњам да ће наредне године Миленковић рећи: „Антифашизам и југословенство препородили су нашу књижевност! Појавили су се нови, сјајни писци. Жири је на тешким мукама коме да додели награду – Кишјухасу, Грухоњићу или Чонградиновој?“ 

* * *

Али, да погледамо мало шта има у роману који је ове године награђен. Почнимо, рецимо, од одељка на странама 34─40.

Призор се дешава у лето 1995. Полиција долази по др Јулиуса, психијатра с ВМА, и набивши му врећу на главу, вози га на Црни врх, у резиденцију Слободана Милошевића.

Председник га дочекује „раздрљене кошуље, која му је вирила из горњег дела тренерке“, у ентеријеру у коме су „доминирали мермер и кожа, масивни намештај с неукусно дебелим тапацирунгом“ (37).

„Ја сам у реду, него моја жена, знате, има неки проблем“, каже Милошевић. „На масивном брачном лежају у спаваћој соби, (…) заклоњена имитацијом балдахина од црвеног сатена, лежала је на стомаку председникова супруга, покривена само великом провидном газом испод које се назирало њено големо тело. (…) Ух-ух, хуктала је она, једва окренувши главу према њему: из густе косе најпре се помолио њен закривљен нос, који је, као и остатак тела, био прекривен црвеним папулама“ (37-38).

Јулиус сумња да је осип психосоматске природе, те пита Миру Марковић да није можда чула неку лошу вест. „Ма какву црну вест, дошла сам да прославим рођендан своје партије… Рекла сам друговима, направићу банкет какав нисте видели!“ (38)

Јулиус, међутим, упозорава да се „алергије понекад активирају и као последица негирања имунолошке или социјалне реалности, тако да би се планирани банкет, рецимо, могао узети као окидач“ (39).

„Ма шта ми наприча!, брецнула се Марковићка, па је зграбила лупу из Јулиусове руке и треснула њоме о зид. (…) Избаци ми ову будалу из куће! Сместа!“ (39-40).

„Јулиус је само стигао да дохвати своју (лекарску ─ С. А.) торбу пре него што су га полицајци одвукли напоље, натакавши му претходно врећу на главу“ (40).

Због тога што је наљутио Миру Марковић, др Јулиус је не само отеран с ВМА. Он је проглашен и лудим, те је смештен у ковинску умоболницу (72).

У међувремену, „Јулиус је постепено почео да открива застрашујуће фрагменте оног што се догодило у Поточарима (…) Планирани банкет, који је свакако и одржан пошто су њега избацили (…), деловао је као danza macabra на Црном врху, (…) на гробовима невиних које су у исто време, по мужевљевом и њеном наређењу, већ пребацивали у нове ископане јаме“ (42).

Уз „списак неподoбних лекара, који су затим отпуштени јер нису били на српској линији“, у роману се помиње и да се „исто догодило и на телевизији, на радију, у судовима, библиотекама, школама, банкама, железници, домовима културе и самопослугама“ (111).

У роману постоје и три занимљиве епизоде из ратова деведесетих. У првој се открива истина о погибији Тибора Церне, на Кошарама (1999). Он није погинуо у акцији откривања снајпера ОВК, већ тако што му је друга из рова притерала нужда (патио је од „честих пролива“), кренуо је рад себе, снајпер га је погодио, овај се унередио, а Тибор је страдао док га је спасавао. А последње речи нису му биле „За ову земљу вреди умрети“, већ „За пријатеље вреди живети“ (154).

У другој епизоди, Филип Исаковић је морнар на бојном броду у време рата у Хрватској, брод је пред Ријеком, поручник Савић наређује да се, уколико се запуца са обале, гранатира рафинерија, „хоћу да им направимо ватромет, јел` јасно?“, Исаковић разуме да би то било погубно за град и одбија да потврди да је спреман, официр га пиштољем удара по лицу, а затим му прислања цев на чело, Исаковић мора да каже: „Кенија 76 спремна за ватрено дејство!“, због чега добија ратне трауме (202-203).

Поручник Савић је, иначе, ратни лудак који, приликом повлачења морнарице из Хрватске, наређује да се у море положе мине које би за тридесетак година – дакле, негде у ово време – испливале и „почеле да убијају“ (290).

Трећа епизода се збива у Босни 1992, Срби из приједорског интервентног вода побили су преко двеста Муслимана и Хрвата, и бацили их са Корићанских стијена у урвину, „нису бројали док су пуцали у њих“ (112-113), „једино што су после избројали био је новац који су од депортованих несрећника покупили у једној кеси пре стрељања“ (113).

Десетак дана потом наређено је четворици од њих да изврше „асанацију терена“, али је избио сукоб око цене. Један је „рекао да му је доста убијања за двадесет марака“, „јебеш такав посао“, „њему су војвода и онај његов слинави мајмун у Београду обећали више кад су позивали у рат“ (113).

Тако је постигнута „максимална цена за асанацију, педесет марака по лешу који ће извући из те провалије, као и двадесет за сваку скинуту белу траку коју су ти људи имали везану око мишице“. „Ако не могу да извуку све из те вукојебине, (…) онда морају да покупе бар те крпе (беле траке – С. А.), да се после не би говоркало свашта“ (113).

Из наведеног се може видети уметнички приступ аутора. У основи нарације је реализам – „класичан реалистички поступак приповедања“, како каже Марија Ненезић из жирија, „луди реализам“, по Бранку Кукићу, члану жирија, „у фином отклону од постмодерних стратегија, што је такође преокрет“, оцењује Чакаревић (овде 2).

Али, тај реализам је нарочитог типа. Било је чишћења телевизије од непожељних, у доба Милошевића, али да су људи отпуштани јер нису „на српској линији“ још и из „банака, железнице, домова култура и самопослуга“ – е то је креативни допринос аутора. Тибор Церна јесте погинуо на Кошарама, али да се то десило док је спасавао унеређеног друга – то је имагинација писца. На Корићанским стијенама јесте извршен масакр, али да се потом плаћало двадесет марака да се уклоне беле траке с лешева – због чега, ваљда, никада и нису нађени докази за причу о „бијелим тракама“ – за то дугујемо писцу и НВО реализму.

Из наведених одломака читалац може видети и интенцију овог типа естетике. Стварањем политкоректног уметничког света као коначне истине о прошлости и садашњости (Чакаревић: „Ова књига је о ономе што се потискује, што се прећуткује, што бисмо волели да се није десило, а што се десило у ствари – што се правимо блесави да се није десило“), тежи се да се наше сећање, машта и осећања једнозначно усмере у идеолошки пожељном правцу.

Уочавамо и коришћење неосакралних шифара: „Поточари“, „беле траке“, „Приједор“, на другим местима „расистички рат“ (122), „поражена Југосавија“ (66), итд. Видимо и демонологију – Милошевић, Мира Марковић, поручник Савић, приједорски злочинци (Симо Дрљача, Ћорави, Тописиревић…). Наслућујемо и хагиографску линију ─ Јулиус, Исаковић…

Од хагиографских личности посебно је важна Флавијана, Јулиусова мајка. Она, по свим правилима „(Bildungs)романа, усредсређеног на сазревање појединца у политички свесно и самосвесно биће“, прелази пут од монахиње, која тавори у „опресивној институцији цркве“, до револуционарке, а њен лични молитвеник чак прераста у „авангардни мултимедијални антифашистички текст“.

Или, како то каже аутор: „Флавијана Бетица, бивша часна сестра из реда Светог Винка Паулског, након додира с авангардом, пре свега надреализмом, чије идеје у Ковин доноси др Дезидер Јулиус, пролази кроз процес личног ослобађања у проналажењу јасних позиција за наставак своје борбе, нарочито у годинама преживљавања с дететом, када је била изложена погубном деловању фашизма у успону, при чему је она до самог краја, као једна од ретких доследних ликова у роману, остала одана слободарским идејама. Уосталом, назив њене бележнице, некадашњег Молитвеника који се током година претворио у прворазредни авангардни мултимедијални антифашистички текст, пронаћи ће свој пут до назива будућег џез албума Филипа Исаковића, о чему се дају назнаке у џез altertake-у романа: La vita impossibile“ (НИН, 23. јануар 2020, стр. 66).

Све је, дакле, ту из арсенала тенденционог реализма, приказаног на почетку – од књижевног поступка, до демона и хероја. Младом писцу преостало је само да још једном проучи упутства Миленковића и реализацију Илића, те да одабере неку од следећих тема:

• „Сребреница“, „Вуковар“, „потопљене хладњаче“ – врх теме, али већ помало раубоване.
• „Хомофобија“, „фемицид“, „патриЈоте-равноземљаши“ – има потенцијала, мада није једноставно за обраду.
• „Ајхман се одушевљавао Његошем“, „Торквемада се инспирисао Немањином истрагом богумила“, „Леополд II пред спавање читао приповетке Лазе Лазаревића, ујутро наредио: Конго!“ – оригинално, то је оно што се потискује, што се прећуткује, што бисмо волели да се није десило, а што се десило у ствари…

И Нинова награда је у џепу.

* * *

Како је могуће да се једна анахрона и примитивна естетика тако брутално промовише у Србији 2020?

Кажем брутално, јер је извршено јавно спајање политичког и књижевног, с намером да се књижевно вредновање више не одваја од политичког.

То је најбоље изразио Владимир Арсенијевић, бранећи жири и његове одлуке: „У вези с доделом Нобелове награде Хандкеу – да ли можемо да одвојимо књижевно деловање од политичког мишљења? Не, наравно да не можемо, и не треба! То је све део једне исте ствари. (…) Ми имамо пуно право да се не слажемо с нечијом политиком и свакако да ће тај утисак да се рефлектује и на читање књижевног дела. (…) Ми имамо (књижевни – С. А.) фестивал Крокодил, који је регионални, и нама је јасно кога никада нећемо звати на наше платформе, јер их нисмо правили да бисмо промовисали људе који нам деценијама политички загорчавају живот својим активностима.“

Иста отворена бруталност види се и у начину на који Миленковић говори о одбаченим књигама. „У тренутку када овај текст настаје“, пише он прошле године, „НИН-ов је жири консултовао и/или прочитао више од 170 наслова, а очекује га барем још двадесетак. Сто педесет тзв. романа може се одмах, без оклевања и жаљења, бацити у смеће“.

А пошто је жири прочитао свих двеста романа, Миленковић је изјавио да је у шири избор ушло тридесетак књига, при чему је „за једно десетак романа жири био благонаклон“ (овде 1:40) – што ће рећи, да ни они баш нису нешто, али хајде, да их пустимо – док „170 романа без икаквог жаљења и оклевања можете да баците у смеће“! (овде 1:43).

Да бацимо у смеће? Без икаквог жаљења и оклевања? Међу тим Миленковићевим књигама за ђубре биле су, рецимо, и Парусија Славице Гароње (роман о истребљењу Срба у западној Славонији), Године врана Синише Ковачевића (судбина Београда у I св. рату) или Последњи аргонаут Александра Гаталице (лутање по сећањима наше цивилизације).

Колико човек треба да буде арогантан да би ове и друге књиге бацао у ђубре? Колико треба да буде осион, па да на следећи начин опише своје читање књига: „Не мали број људи пита ме да ли сам прочитао свих двеста наслова. Не, нисам. Сваки сам роман консултовао, али као што дегустатор не пије вина која проба, него испљуне текућину, тако ни ја не читам све (…) Ако прва страница не ваља, показује искуство, неће ваљати ни 12, ни 67, ни 238“!

Замишљам Миленковића како чита. Узме Парусију, окрене прву страну – шта, опет српска прошлост, докле више, хајд у ђубре. Онда Године врана, окрене прву страну – јао, I св. рат, аман, у смеће. Онда узме Аргонаута – шта је, бре, ово, а где је Србија која бунца и коље и послује, промашај, напоље! И тако 170 пута. А онда, на крају, пошто је стотинама пута морао да „испљуне текућину“, уморан и згађен изјављује како је „српска књижевности у дубокој кризи већ 30 година“ (овде и овде).

(Па јесте, то шта су у тих 30 година написали Радован Бели Марковић, Мирослав Јосић Вишњић, Радослав Петковић, Милорад Павић, Данило Николић, Светлана Велмар Јанковић, Милисав Савић, Горан Петровић, Владан Матијевић, Владимир Тасић, Мирјана Новаковић, Енес Халиловић, Мића Данојлић,  Владимир Пиштало, Јелена Ленголд и толики други – мачку о реп. Српска књижевност је у кризи и готово!)

Исту ароганцију видимо и у оцени Саше Илића да „када би се претресао читав списак лауреата (Нинове награде – С. А.) за последњих шездесетак година, могло би се установити да је тек 20 посто награђених романа заиста вредело. Остаје 80 посто“.

То је она иста осионост и бруталност естетике соцреализма која је одбацивала писце и њихова дела првенствено из политичких разлога. Оно када Радован Зоговић за Слободана Јовановића и Светислава Стефановића каже да су „апсолутне научне и књижевне ништарије“, а о Момчилу Настасијевићу напише да је „мрачна, муцава кликуша, профашистички ‘пјесник’“ (овде 181; в. овде 72).

И као што Зоговић ставља под знаке навода „песник“ за Настасијевића, тако исто и Миленковић ставља под знаке навода „романи“ за дела Гароње, Ковачевића, Гаталице…

Али, како смо се, забога, поново спустили на тај ступањ осионости, на ту меру варварства?

Одговор је: акумулација некомпетентности.

Овај састав жирија с више страна оцењен је као нестручан.

• Васа Павковић: „реч је о критичарској некомпетентности већине чланова жирија. Они, сем Теофила Панчића, не пишу критику или то чине веома ретко и често не бавећи се српском књижевношћу. Нико сем њега нема ниједну једину критичку књигу! Због тога су основане сумње да не познају довољно српску књижевност, ни српски роман“.
• Петар Пијановић: „Прегледао сам све саставе жирија и никад се није десило да у њему немате ни једног професора универзитета који је на матичној катедри, који предаје књижевност“ (овде 28:11─28:25).
• Осамнаест писаца: „До кулминације произвољности дошло је ове године. Било би минимално коректно да одлуку о најбољем роману српске књижевности донесу критичари који систематски прате савремени домаћи роман. Међутим, овогодишњи жири не испуњава чак ни те услове“.
• Александар Гаталица: „Колегијум НИН-а погрешно је схватио да је свака особа из културе довољно добра да одреди роман године. Тако у жирију имамо једног песника, једног филозофа, једног уредника часописа, једну ТВ новинарку, а жирију председава један колумниста. Ако је ово у реду, онда у наредним годинама могу да дођу и прваци Београдске опере, концептуални уметници, позоришни редитељи, директори културних центара…“ (исто овде и овде).
• Игор Маројевић: „Зашто људи који се не баве савременим српским романом, одлучују о савременом српском роману? Шта један песник који жирира Бранка Миљковића зна о савременом српском роману? Шта о томе зна уредник једног доброг часописа, али који се бави углавном страним писцима? Шта о томе зна један филозоф? То је аматеризам“.
• Владимир Кецмановић: „Раније су награду додељивала критичари који су имали ауторитет, док данас о њој одлучују људи који немају ни формално оправдање да буду у жирију“. „За почетак би било неопходно да о њој не одлучују нешколовани критичари пуни ентузијазма, као председник жирија Теофил Панчић, љубитељи мудрости, као тај неки Миленковић (…) радијски филозоф (…), песници у перманентном повоју, као вечито млађахни Марјан Чакаревић, уреднице и водитељке ТВ емисија, као Марија Ненезић. „То је као да кажете: он има таленат за лекара, па може да вас лечи. Говорим о Теофилу Панчићу. Знате колико надрилекара има у Београду? Дајте их ставите у неку комисију да одлучују о нечему“.

Не будимо престроги, чланови садашњег жирија, као што каже Александар Јерков (овде 18:43-19:18), појединачно узев, могли би да допринесу разноврсности жирија у коме би већину, ипак, чинили наставници с катедри за српку књижевност, научни сарадници института за књижевност, књижевни критичари специјализовани за савремени роман итд.

Али, ако имате жири без иједног доктора књижевности – а у Србији их има стотинак који до сада нису били у Ниновом жирију; ако имате жири без иједне књиге о савременом српском роману – а код нас их има на стотине; ако имате жири у коме двоје од петоро нема никакав факултет, док друго двоје имају факултет за књижевност, али не и књигу о књижевности; ако имате жири у коме књижевну критику активно пише само један (и словима: један) члан жирија; – онда такав жири доиста делује гротескно.

Коме је пало на памет да направи тако слаб жири? „Сви чланови жирија су моја жеља да ту буду“, објаснио је уредник културне рубрике НИН-а, Драган Јовићевић (овде 2:49).

„Процедура избора жирија последњих осам година је иста“, каже он. „Ја предлажем колегијуму чланове жирија, па их колегијум бира. Никада није било проблема око избора. Колегијум чине Милан Ћулибрк, Весна Малишић, Јелена Стевовић и ја“.

Али Јовићевић, за кога смо сазнали да предлаже жири, уопште није књижевни критичар. Та рубрика у НИН-у укинута је одмах по приватизацији. Он чак није ни завршио књижевност, него ФМУ (мyзичку теорију и педагогију), а магистрирао је и докторирао на ФДУ (студије филма и медија).

И тако, човек који нити је завршио књижевност, нити прати српску књижевност и књижевну критику, на позицији је да предлаже чланове жирија за најзначајнију награду из српске књижевности.

А ко их бира? Милан Ћулибрк је економиста, Весна Малишић је политиколог, а Јелена Стевовић је секретар редакције – дакле, техничко лице.

Музиколог, економиста, политиколог и техничко лице… Но, Јовићевић свима поручује: „О члановима жирија одлучиваће искључиво колегијум НИН-а, који стоји иза стручности сваког од петоро одабраних критичара.“

Лепо, какви гаранти, таква и стручност.

Сада је све јасно. Како су другачије ови људи и могли да изаберу жири него по идеолошком афинитету и припадности породици? „Миленковић? Он је наш, може. Теофил? И он је наш, стави га. Ненезићева? Одлично, наша је, а и женско је, дај је…“.

Зашто се нису сетили, рецимо, Јасмине Ахметагић? Жена је докторирала књижевност, ради на институту, и има десет научних монографија о књижевности – већину о српском роману. Можда су је се и сетили, кад су попуњавали женску квоту, али – она није „наша“; она није из породице; и, са својим знањима и укусом, свакако не би пристала на ауторитарну естетику и дириговану књижевност. Па шта ће нам онда? 

* * *

Као што је соцреалистичка естетика била „реархаизација уметничког живота, тј. враћање уметности на стадијум када је служила вануметничким сврхама“ (овде 173), тако је и естетика НВО реализма анахрони покушај да се књижевност стави у службу вануметничких пројеката и идеологија (Саша Илић: У српској књижевности је „највећи табу – Сребреница“).

Али, књижевност не треба никоме да служи: ни нацији, ни религији, ни просвећивању, ни суочавању с прошлошћу, ни помирењу, ни економском развоју, ни привлачењу страних инвеститора… – никоме и ничему не треба да служи што је изван ње саме.

„Култура је разноврсност у цвату“, каже Леонтјев (в. овде 77). Зато свака пројектна, хетерономна естетика сакати ту разноврсност, хоће да изгази оно што јој не служи.

„Савремени српски романсијери“, пише Михајло Пантић (овде 130), „приповедају о дословно свему што се човеку нашег доба догађа, што га опседа и што му пада на памет: и о средњем веку, и о ближој и о даљој идеализованој и неидеализованој прошлости, и о будућности, и о важним историјским личностима и збивањима (посебно ратовима), добру, злу, привидима, `истинама` и паранојама, о детињству, одрастању, зрелости, старости, о одласку, лутању и повратку, и, понајвише, о обезличеној, безизгледној, махом трауматично-неуротичној свакодневници, и свим њеним видовима (породица, спорт, љубав, политика/еротика, филм, интернет…)“.

И сада дође неко и каже ─ Е, не може! Има да се пише о томе-и-томе, остало ─ у ђубре!

Овде нису у питању две стране, две идеологије које се боре за превласт у литератури. Не, него имате идеологију на једној страни и плурализам српске књижевности на другој.

То се најбоље види ако упоредите састав жирија са 18 књижевника који су потписали протест. На једној страни имате идеолошку једнообразност („породицу“), на другој плурализам светоназора и поетика.

„Мени као либералу који нагиње левици“, каже Игор Перишић, „веома смета што ове године и Нинова награда, с лево-либералним жиријем, није показала ни минимум слуха за идеолошку отвореност, него је доделила награду једном друштвено-политичком раднику, а не писцу, уз веома мутну клановску позадину такве одлуке“.

„Свестан сам да ће идеологија и даље кидисати на све што се држи на лепоти, па и на књижевност“, пише Милисав Савић. „Заговорници књижевности као књижевности, као што су Никола Милошевић, Зоран Глушчевић, Зоран Мишић, Петар Џаџић, Михиз – да поменем само неке чланове некада славног Ниновог жирија – сигурно се преврћу у гробу пред насртајем оних који као помахнитали пси желе да књижевност оцењују и промовишу са ситних, пролазних дневно-политичких позиција. Књижевност се данас ужасно злоставља, написала је, с правом, Јасмина Ахметагић. Том злостављању треба се супротставити свом снагом. Јер од њега могу почети и друга, много гора и опаснија.“

Дакле, није проблем конституисање НВО реализма као естетике – као једне од супарничких естетика. Проблем је њена амбиција да постане културна политика.

Проблем је када члан Ниновог жирија ноншалантно позива да се 85% књижевне продукције баци у ђубре; проблем је када директор Крокодила јавно каже да неки књижевници, пошто „политички загорчавају живот“, никад неће бити позвани на књижевни фестивал (који се, између осталог, финансира и из државног и градског буџета – дакле, из јавних средстава!).

Проблем је та манихејска, милитаристичко-фронтовска подела српске културе 20:80 – да се држимо пропорције Саше Илића, то враћање на Лењинову теорију о двема културама у једној: „У свакој националној култури постоје две националне културе. (…) Две културе постоје (не само у Русији, него и) у Украјини, у Немачкој, Француској, Енглеској, међу Јеврејима“. У савременој Русији те две културе су „поповско-буржоаска култура“ и „идеје демократије и социјалдемократије“. И те две културе, прогресивна и реакционарна, воде непомирљиву борбу, у којој ће прва да победи, а друга да буде заборављена (в. овде 70).

Али, та брутална културна политика, инаугурисана Ниновом наградом 2020, директна је последица исто тако бруталног срозавања српског друштва у колонију. „НИН-ова награда за роман године на српском језику, онаква каква је била – а била је мера наше слободе, мање или веће, али наше – непожељна је у земљи која постоји као колонијална демократија“, каже Слободан Рељић. Та награда сад, уочава 18 писаца, као да хоће да служи „промоцији провинцијалне, колонијалне свести“.

Није реч само о томе да је НИН последњих година био део немачког концерна Axel Springer SE, односно да је однедавно у власништву америчког инвестиционог фонда ККР. Одмах по приватизацији (2009), у њему је угашен готово сваки плурализам политичког мишљења, да би се током наредних година НИН претворио у ћирилични колонијал Тајмс намењен овдашњој компрадорској интелигенцији.

Нинова награда се још једно време држала. Пад је започео додељивањем награде Филипу Давиду (2015), наставио се с Дејаном Атанацковићем (2018), а убрзао се са Сашом Илићем (2020) и инаугурацијом НВО реализма као званичне естетске доктрине Друге Србије.

Бруталност и ароганција НВО артиста и НВО критичара не долази само од њихове рђаве образованости и недостатка манира, већ и због осећаја моћи који им дају подлежеће колонијалне институције, фондови, грантови, апанаже, статусне повластице и све друго што иде уз системску ренту.

Али, у стварима духа – а то значи слободе – ништа од тога се не рачуна. Зато НВО реализам тешко да може завладати српском књижевношћу. Ако смо економски, политички и медијски окупирани, макар смо у књижевности још увек слободни.

Или неко мисли да је време да нам се и та слобода узме?