Врховни суд Црне Горе: Право својине не може се утврђивати управним поступком

На основу важећег правног става и пресуде Врховног суда Црне Горе, потврђено је да се право својине не може утврђивати у управном поступку, чиме је спорни Закон о слободи вјероисповијести супротан правном ставу највише судске инстанце у држави.

У контексту актуелног стања и полемика око управног поступка, односно тога да се пред органима УНЦГ – колоквијално, референата надлежних катастара – утврђује право својине, постоји јасан правни став који је прије годину и по заузео Врховни суд Црне Горе као највиша судска државна инстанца.

Тај правни став је усвојен по пресуди Врховног суда из маја 2018. у коју се може извршити увид на званичном сајту судова Црне Горе.

Дакле, нормативна одређења из прелазних и завршних одредби Закона о слободи вјероисповијести не само да су у сукобу са правном доктрином, позитивним правом Црне Горе, комплетним конвенцијским правом, већ и са правним ставом заузетим на Општој сједници Врховног суда.

Уколико се пак у стању „крајње правне нужде и панике“ законописац сада накнадно позове на овај закон као неки нов lex specialis, тиме ће само потврдити већ дубоко укоријењене сумње јавности да од правне сигурности у Црној Гори нема више ни „камена на камену“.

Правни систем Црне Горе је у темељима пољуљан, а након овог новог потреса стреми коначном паду. То није ником у интересу. На крају, није ни у интересу Црне Горе. Не може постојати један кохерентан и функционалан правни систем и правни поредак који врви од „осмих путника“ правном бујицом lex specialisa, тј. изузецима који се праве по разноразним прохтјевима.

Таква Црна Гора не може достићи више ниједно поглавље (посебно она 23 и 24), кад правни систем и комплетан правни поредак „одише“ на таквим правним тековинама. Не може се помињати синтагма „владавина права“ кад власт у Црној Гори, распета различитим интересима и налозима, дјелује тако конфузно – у једној руци преко извршне власти и законодавне прописује нешто што је у правном свијету сулудо, а у другој руци, коју такође добрано контролише, „пуца себи у чело“, ништећи и у коријену потирући, не само ваљаност, већ и правну смисленост утврђивања права својине у управном поступку.