Бојанић: Дан примирја или Дан победе или још боље Дан капитулације Аустро-угарске монархије и Немачке царевине
Прво да се присетимо шта се то десило прошле године…
Прође и тај јубилеј стогодишњице 2018. али, тај сраман чин мора да се забележи и не сме да се заборави… када је Косово* било међу земљама победницама у Првом светском рату… е, стварно велика срамота за ту и такву Европу.
Али то и није много чудно, баш ти исти наши савезници Французи и Енглези су захтевали да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији већег калибра. Чак и пертле! Опанци на ногама тих јунака више нису били употребљиви.
И плаћене су савезницима њихове пертле! И то морамо да знамо.
Али, зато и као захвалност што смо бранили Европу и своју отаџбину ми данас као захвалност имамо заставу Косова* међу земљама победницама у Цркви Нотр Дам у Паризу, тамо где су 1389 године звонила црквена звона у част победе Српске војске на баш том Косову. Верујем да је ово била само провокација а не незнање и непознавање историје. Косово не само да није било учесник Великог рата, већ тада није ни постојало чак ни као јужна српска покрајина. У то време један део је припадао Краљевини Србији, а Метохија Црној Гори.
ДА СЕ СЕТИМО КАКО ЈЕ ОКОНЧАН СУКОБ, ВЕЛИКИ РАТ и да се вратим на тему…
Први светски рат је један од највећих сукоба у историји, трајaо је од лета 1914 до јесени 1918 године. То је био освајачки рат а водио се између два савеза Централних сила (Немачка, Аустро-угарска) и Антанте (Русије, Француске и Енглеске).
ИСПРАВНИЈЕ ЈЕ РЕЋИ ДАН ПОБЕДЕ, А НЕ ДАН ПРИМИРЈА… ми смо победили, нисмо изгубили рат.
Рат је завршен победом Антанте а човечанство је претрпело огромне људске и материjалне жртве. Србија и Црна Гора учествовале су у рату на страни Антанте против Централних сила. Основни узрок рата била је жеља за поновном поделом света за колоније и за превласт између Централних сила и Антанте. Само за неке земље као што су Србија и Црна Гора то је био одбрамбени рат.
Капитулацијом Немачке, после четири године крвавог рата, завршен је Први светски рат у којем је учествовало 36 држава. Први светски рат се водио у Европи, Азији и Африци. Од око 70 милиона мобилисаних, погинуло је и умрло од рана и глади око 20 милиона; највећи губитак је имала Србија (26% од укупног броја становништва).
Безусловна капитулација, према којој је Немачка морала да напусти све окупиране земље на западу и истоку, Алзас и Лорену и леву обалу Рајне, потписана је у железничком вагону у француском месту Компијењ, 11. новембра 1918. године, у 11 часова пре подне. Касније, у знак ситне освете, Хитлер је наредио да Француска потпише капитулацију у јуну 1940. године у истом том вагону који се чува као споменик-музеј у Компијењу. У Музеју вагону данас се налазе заставе свих савезника, међу којима је и наша.
Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компијењу тек 2009. јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби.
Дан примирја обележава се од 1919. године у знак сећања на потписивање примирја и престанак непријатељстава 11. новембра 1918. године. Сваког 11. новембра у 11 часова Канађани, Аустралијанци, Британци и остали чланови земаља Комонвелта обележавају Дан сећања, одајући тако почаст онима који су се борили и дали животе за своју земљу.
У Београду се на Француском војном гробљу сваке године на овај дан одржава церемонија у организацији Француске амбасаде у Србији.
Последице рата су биле бројне. Прво, битно је измењена карта Европе. Аустро-Угарска је престала да постоји; створене су нове државе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Пољска, Чехословачка, Финска, Естонија, Летонија и Литванија; Русија постаје прва социјалистичка држава; у Немачкој је срушен царизам. Долази до општег осиромашења и по први пут се клице незадовољства јављају и код средњих слојева.
Ниш је јуначка српска војска, под командом војводе Петра Бојовића, ослободила 12. октобра 1918. године.
Престоница Србије-Београд ослобођена је 1. новембра 1918. године после трогодишње окупације у Првом светском рату, а последњи окупаторски војници повукли су се преко понтонских мостова на Сави у Земун у рану зору.
За само 46 дана од јуначког пробоја Солунског фронта, Прва армија војводе Петра Бојовића је, у једном даху јуначки, гонећи непријатеља из јуриша у јуриш, превалила око 500 километара и стигла надомак Београда.
Прве комите, претходнице Прве армије, ушле су у град у рану зору, а око 10.30 часова тог дана Коњички ескадрон Дунавске дивизије избио је на Калемегдан.
На челу колоне, дуго очекиваних ослободилаца, која је око 15 часова преко тепиха од цвећа дефиловала од Славије ка Калемегдану, био је пуковник Милојевић.
Да не би изазивали непријатељску артиљерију из Земуна, главнина снага ослободилаца, Моравска и Дунавска дивизија, задржале су се на прилазу града.
Последње дане боравка у Београду, злочиначки окупатор је провео безобзирно пљачкајући све што је преостало у продавницама и код грађана.
Завршавали су прљави посао који су по наређењу аустроугарске врховне команде започели још у септембру, када је пораз већ био изгледан.
Све што нису могли да понесу, уништавали су. Горели су магацини и штале. Прекинули су снабдевање града струјом и водом, а на крају су, у бесу, порушили и железничку станицу.
Повукли су се преко понтонских мостова на Сави, које су затим дигли у ваздух, да би избегли заслужену казну.
Одушевљени грађани припремили су за врховног команданата своје војске, престолонаследника Александра Карађорђевића, огроман ловоров венац, док је команданту француске војске генералу Д’Епереу био намењен уметнички израђен јатаган.
Цела Србија била је слободна 3. новембра 1918. године.
Немачка је потписала капитулацију 11. новембра 1918 године, а претходно су оружје положиле њене савезнице Бугарска, Турска и Аустроугарска.
Наталијина рамонда је цвет-симбол који грађани носе поводом Дана примирја у Првом светском рату. На реверима je биљка са Кајмакчалана. Цвет назван по краљици Наталији Обреновић у ботаници познат је и као цвет феникс.
У суровим биткама вођеним у Првом светском рату против Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Србија је изгубила више од 379 000 војника.
Њене жртве у земљи су биле још веће и износиле су око 630 000. Практично, погинуо је сваки четврти становник Србије.
Србија је завршетак рата дочекала је са 114 000 војних инвалида и са више од 500 000 деце без хранитеља. И територија Црне Горе је поднела у рату велике жртве и материјална разарања.
СРБИЈА ЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗГУБИЛА 1.247.435 СТАНОВНИКА ИЛИ 28 ПОСТО ЦЕЛОКУПНОГ СТАНОВНИШТВА
Србија је крај рата дочекала осакаћена. Поднела је највеће жртве од свих зараћених страна. Од око пет милиона становника колико ј е имала пред рат, у борбама и геноциду, а и од тифуса, зиме и током повлачења преко залеђених албанских планина, изгубила је више од милион и 200.000 становника.
Од око 737.000 војника, живот је на олтар отаџбине положило 379. 000 војника и старешина.
Материјална штета процењена је на тадашњих шест милијарди златних франака.
Oвај рат наш народ је звао Велики рат, а тек после Другог светског назвао га Први светски рат.
Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.
Србија је „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.
ПОСЛЕ СТО ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ И ОНО ШТО НАЈВИШЕ БОЛИ
Трагично је што се домовина никада није одужила ратницима из Великог рата, који су је створили. Довољна чињеница је да је Савез ратних добровољаца 1912-1918. Краљевине Југославије забрањен без суда 1947. године (Александар Ранковић).
Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот износили су 1.511.415 људи.
Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије.
Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке. Њих је било око 500.000.
Тргови су били пуни сиротиње, о коме је слабо ко водио рачуна, а та сиротиња био је СРПСКИ ХЕРОЈ, ЈУНАК СА ЦЕРА, КОЛУБАРЕ… онај који је газио снег по албанским гудурама и јуришом се вратио и ослободио Србију.
Добровољци из Великог рата, делом су и жигосани као издајници, повлачили су се у себе и ћутали да не би породици навукли још већу беду на врат. Карађорђеве звезде и бели орлови су бачени у прашину и покрио их је заборав… зарад ,,братства и јединства“.
Данас по први пут имамо споменике и сећања на наше јунаке ГВОЗДЕНОГ ПУКА. По први пут имамо споменик Момчилу Гаврићу. Зар је оволико времена било потребно да им се одужимо?
Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?
11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату, обележава се у Србији као државни празник.
Приредио – Ђорђе Бојанић
