На данашњи дан рођен је наш патријарх Павле: Проћи ће све, али образ и душа и оно што је добро, остају заувек!

На данашњи дан рођен је патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић) у Кућанци, 1914. а преминуо у Београду, 15. новембра 2009. Патријарх Павле је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године и у народу познати и цијењени вЈерник. Народ га је волио и назвао га „Живи светац“.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Павле.

Скроман, мудар, брижан, брзо се настанио у срцима милиона верника. Не бранимо се од туђег зла злом у себи, говорио је Павле.

Ову јединствену поруку, прије више година, упутио је српском народу патријарх Павле. А њоме као да је најсажетије описао свој животни пут који је, као Гојко Стојчевић, започео на данашњи дан прије 105 година у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца.

Родио се у скромној породици Стевана и Ане, у години у којој је почео Велики рат, на велики православни празник Усековање главе Претече Господњег Светог Јована Крститеља. А то, признају многи, није без симболике. Јер, као и Претечин, и патријархов живот био је испуњен бескрајном истрајношћу и подвизима од најранијег детињства.

Рано је остао без родитеља. Оца је, 1917. „однијела“ туберкулоза, а мајка се преудала и, умрла је на порођају када је рађала трећу ћерку. О Гојку и његовом брату Душану највише се старала очева сестра Сенка. Друга мајка, како је говорио патријарх. Схвативши да је „врло слабачко“ дете, поштедјела га је сеоских послова и омогућила му да се школује.

Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Школовао се, потом, у Тузли, Београду и Сарајеву, а ратне дане провео је у Бањи Ковиљачи и манастирима Овчарско-кабларске клисуре. Замонашио се у манастиру Благовештење 1946. године, добивши духовно име по свом „небеском покровитељу“ апостолу Павлу.

За епископа рашко-призренског изабран је 1957, а за патријарха Српске православне цркве 1. децембра 1990. године. У најтеже време! На почетку још једне смутне, крваве, ратне деценије. Деценије великог искушења и страдања свог народа, чији је крст и бреме носио до упокојења 15. новембра 2009. године.

За Србе, он је за живота постао много више – живи светац. Скроман, мудар, брижан, а истовремено пун разумевања за ново доба пуно искушења, брзо се настанио у срцима милиона верника и атеиста, као ниједан његов претходник.

Зато се и данас у народу препричавају десетине догађаја који потврђују патријархово подвижништво, веру и приврженост и цркви и народу. Памте се његов помиритељски тон током ратова у бившој Југославији, рационалност током сукоба опозиције са Милошевићевим режимом, „молитвена борба“ током НАТО агресије, као и излазак на референдум за Устав Србије, када је први и једини пут искористио своје бирачко право…

Али, данас, на дан његовог рођења, морамо се присетити да патријарх Павле свој рођендан никада није обележавао. Придржавао се учења Цркве да се празнују искључиво три рођења – Христово, Богородичино и Светог Јована Претече. Једина обавеза овог дана је Литургија у славу празника Усековања главе Светог Јована Крститеља, коју је редовно служио у неком од храмова.

Можемо само да наслутимо да је био ближе Богу од многих јер је дословно и без остатка поштовао принципе које је проповедао. Препознало је то скоро милион људи који су дошли да му у молитвеној тишини одају последњу пошту.

Баш онако како је и говорио: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“

Онако како је говорио, патријарх Павле је и живео. И увек са народом. У цркви, на литургији, на улици, у градском превозу… Сам је кувао, шио, поправљао ципеле, а ниједан физички посао није му био ни стран нити тежак. Скромност је, зато, прва реч на коју многи помисле када се сете вољеног патријарха Павла.

Мисли и поруке патријарха Павла

* Што већи положај у Цркви имаш, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи.

* ШТА вреди човеку да је све угодно и све лако, ако изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо образ и душу, утолико је још већа заслуга и већа част пред Богом.

* Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима.

* Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.