Да је патолог Хелена Ранта, која је била, по властитом признању, приморана да потпише извештај о дешавању у Рачку, проговорила о томе раније питање је да ли би дошло до бомбардовања СР Југославије 1999. године. Да је главна тужитељка хашког Трибунала Карла дел Понте, пре него је написала књигу, јавно изнела детаље шта се дешава са албанским сведоцима, али и о трговини органима на Косову — припадници терористичке ОВК можда данас не би водили политику на Косову.

Ћутање (ни)је злато

Генерали НАТО трупа, то јест Кфора, чиновници Унмика и Еулекса — свако од њих има нешто да каже о томе шта је права истина о Косову, али са закашњењем и тек кад оду у пензију, или кад им напрасно проради савест. То је урађено у књизи „Макијато дипломатија — Косово мртав угао Европе“ заменика шефа привредног и финансијског одељења Међународне цивилне канцеларије (ИЦО) у мисији Еулекс, Немца др Мартина Хајперца.

Он је, између осталог, описао свој сусрет у једном бару са Рамушом Харадинајем,ког су Американци после рањавања сместили у базу Бондстил, јер им је био потребан да би контролисао Хашима Тачија, не штедећи дубоки презир према двојици вођа ОВК, пресвучених у европске политичаре.

Жак Огар, француски командос, у свом ауторском делу „Европа је скончала у Приштини“, признао је да никакве „хуманитарне интервенције“ НАТО-а против Југославије није било, као и да су чланови специјалних јединица НАТО-а, посебно британске националности, али и Американци и Немци, тесно сарађивали са ОВК.

Ових дана огласио се и фински адвокат Симо Пиетилаинен, који је радио у мисији Еулекса на Косову, а који сматра да у косовским судовима постоји висок степен корупције, али и да „поред злочина и мржње, на Косову постоје и случајеви крвне освете“, пренео је портал „Косово онлајн“.

Дакле, зашто су ћутали и да ли би се нешто променило да су на време износили чињенично стање? Да ли би поглед међународне заједнице на Косово био другачији?

Политиколог са Косова и Метохије Стефан Филиповић за тај „феномен“ има једноставно објашњење.

Морал или зарада?

„У последњих 20 година Косовом и Метохијом је прошло на десетине хиљада појединаца кроз мисије Кфора и других мисија — ОЕБС, Еулекс, Унмик. И сви они су дошли са одређеним ставом да су Срби негативци. Међутим, време које су провели на терену брзо их је навело да увиде праву истину, па чак и припадници оних држава које ни данас нису наклоњене Београду. Сви они су мењали мишљење и ставове, али на индивидуалном нивоу, и никада нису смели да ураде ништа што би било супротно званичној политици и професионалној агенди својих команди, које су имали као чланови међународних мисија“, објашњава Филиповић.

Како истиче, из тих разлога није било ни снаге ни воље да неко као појединац изнесе јавно огољено стање са терена. Тада се, додаје наш саговорник, ћутало под изговором да су део колектива и контингента где им није било дозвољено да о томе говоре.

„Сада полако одређени појединци завршавају своје професионалне каријере и постају самостални и независни у свом деловању и ништа их не ограничава да говоре, а и имају довољно храбрости и морала да износе у јавност ствари са терена онакве какве оне заиста и јесу“, наводи Филиповић.

Он верује да ће тога бити све више, не само кад је реч о корупцији међу албанским лидерима, злочинима које су починили и несталим сведоцима, већ и о томе шта је заиста био узрок дешавања на Космету.

Срби нису „лоши момци“

„У наредном периоду ће све више појединаца, из различитих држава, износити ’прљав веш‘ Приштине, али и својих влада које су учествовале у креирању тадашње косовске политике. То ће сигурно дати једну нову димензију у погледу међународне заједнице према Косову. Не кажем да ће то кључно да утиче на неке ствари, али у наредном периоду, средњорочно и дугорочно, може да створи услове за креирање нове визуре ситуације на Косову. Каква је била, каква је сада и каква ће бити“, наглашава Филиповић.

Према његовим речима, коначни закључак већине поменутих актера дешавања на Косову био је углавном да Срби нису ти који су „лоши момци“. У међувремену, ова тематика је полако почела да се пробија и у медије, јер све више новинара пише о ономе чему су лично сведочили на Косову или о томе имају релевантна сазнања, а тичу се Албанаца.