Желидраг Никчевић: Шта ће нама Кустендорф класика

Знате ли да ће – ако чисто статистички ослушнете нашу планету, ако истовремено укључите све радио-станице на свету – у било ком, па и најнеочекиванијем моменту, кроз буку и вреву, кроз талог временских услова и природних страсти – из огромног мноштва извора који испуњавају етар, у било које доба дана или ноћи зазвучати музика Петра Иљича Чајковског?

Шта то значи? То значи да у свим земљама света, у било које доба дана или године, без обзира на промену ритмова и власти, чешће и јасније од свега другог звучи – једноставно лепа музика. Вероватно зато што срце, колико год га трујемо, тежи према лепоти – кроз најзлобније прљавштине, духовну беду, дреку и урлање.

До таквог пријатног закључка дошла је недавно и Елена Салгеро, уредница угледног француског часописа „Глагол“, посетивши неколико креативних догађаја: у старом и знаменитом Краљевском театру у Француској, у обичној француској средњој школи, и коначно, пратећи редован документарни ТВ филм о судбини планете и њених становника.

„У позоришту“, каже Елена, „уживајући у демонстрацији класичног балета и савременог плеса, изненада ухватих за реп лебдећу помисао: скоро свака од музичких композиција, које су уоквиривале кореографију, била ми је добро позната.“

Саслушала је и уверила се: у трочасовном спектаклу звучала је музика: Чајковског (наравно, „Крцко Орашчић“), Свиридова (наравно, „Мећава“), Стравинског, Шостаковича, Прокофјева, Хачатуријана, па чак и неочекивано – у Француској никоме познатог, изузетног лењинградског композитора Валерија Гаврилина, чијем валцеру читав балет дугује своје постојање (наравно, „Ањута“). За три сата наступа – таква величанствена шесторка руских аутора, сложићете се, учинила је излишним збирни еуфемизам „и други“.

Неколико дана касније, на гала концерту поводом обележавања краја школске године у најобичнијој француској средњој школи, где су приредили аматерски игроказ на тему „Оловног војника“, Елена је већ страсно израчунавала националну припадност свих музичких момената коришћених у спектаклу. Резултат – све позната лица: Чајковски (овај пут не „Крцко Орашчић“, него „Успавана лепотица“), Римски-Корсаков (наравно, „Бумбаров лет“), Глинка („Валцер Фантазија“), па Стравински, па Прокофјев и Рахмањинов („Полка“). Рећи ћете – није много, али школска представа није трајала три сата, тако да је однос руских композитора према „другима“ опет ван конкуренције.

Од тога дана Елена је стекла нови хоби, и сада у мислима региструје све препознатљиве секвенце које се користе као музичка позадина на француској телевизији, у разним врстама образовних програма и документарних филмова.
Закључак: „Ја сам оптимиста и мислим да се без руског гаса у Европи ипак може како-тако нечим огрејати и нешто на нечему испржити. Али неке друге реалности, чини ми се, много је теже заобићи, јер су уткане у локалну културу, може се рећи до губитка ауторства – свима су познате, као баштина са печатом народна музика“.
Таква је, ето, мека моћ велике руске уметности, није видљива голим оком, не предаје се ни пред најзахтевнијим радарима и микроскопима. А делује без прекида, на дуги рок, као вакцина у крви. Не можеш је уништити, чак ни ослабити. Ту не помажу никакве санкције. Ни сами то не слутећи, милиони Европљана су носиоци вируса руске културе – они реагују на једноставно лепо. Кроз сву ту духовну беду, дреку и урлање, они бирају лепу музику. Једноставно лепу. Као у детињству. Без ексцеса и запетљанција.
Чини ми се да је на ту лепоту мислио Емир Кустурица кад је ономад на Мећавнику рекао да су овде они који су дотакли небо и они који пружају руке према њему. Из те лепоте гради се фундамент за векове.