СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Косовска беспућа

Припреме наставка успорених преговора Београда и Приштине о „решењу“ косовског чвора се по ко зна који пут интензивирају и то на већ виђен начин – кроз притиске на Србију. Ређају се међународни скупови, долазе разноразни представници Запада и диже се прашина, а никаквих политичких промена нема. Сада већ може да се каже да пре свега Запад, а ни косовски Албанци, не желе у ствари било какво решење и испада да искорак, какав год да је, жели само Србија. То, међутим, није довољно.

Утисак је да су сви ти скупови, посете и разговори потпуно узалудан посао. Политичких промена нема и политичке позиције оних који утичу на косовску збиљу су исте као и пре двадесет година. Стално се и подсећа на то кроз посете западних званичника, а ових дана и посетама Била Клинтона и Мадлен Олбрајт Приштини. Па тако није јасно о чему се то толико преговгара. Или је тајну открио амерички званичник Метју Палмер изјавом да је циљ да се постигне договор који „може да се прода јавности“. Међу западњацима постоји још једино нада да ће некако да сломе Србију и верују да је то чак и могуће.

УРУШАВАЊЕ „НЕЗАВИСНОСТИ“
Можда да за такву наду имају и неког основа. Позиција косовских Албанаца и њихових заштитника је јасна – признање независности и да се Србија одрекне дела своје државне територије. И ту нема никаквих промена. Албанци и Американци верују да то могу да изведу и кроз насиље  према Србима преосталим на Косову, што је стара америчка логика. Треба се само сетити како је дошло до рата, као и погрома из марта 2004. године. Сада је јасно да су сви најновији радикални кораци власти у Приштини изведени под контролом пре свега Америке и неких западноевропских земаља. Од увођења такси за увоз робе из Србије до полицијских интервенција и хапшења Срба на северу Косова.

Ту је и део одговора зашто се баш сада интензивирају притисци и насиље албанске стране, и увођење такси на робу из Србије је насиље, иако нема промена у политици.  Суштина је у почетку урушавања читавог косовског пројекта. Косово остаје без народа, Албанци масовно одлазе, економија не постоји, опада поверење Албанаца да ће Косово икада бити независна држава, а све то прати и почетак процеса повлачења признања. То је изазвало праву панику која још траје и у тој функцији су и посете Клинтона и Олбрајтове. Заменик директора америчког Савета за националну безбедност Џон Ерат је тај разлог и званично потврдио. Он је изјавио да су таксе уведене да би Србија зауставила кампању за повлачење признања и тврди да то Београд „разуме“.

ЧУВАРИ ЗЛОЧИНА
Из међународног угла гледано, Косово заиста  није на политичком радару. Али Косово је згодна тема да се одржава привид политике према Балкану и Србији, политике које у ствари нема. У стварности, политику према Косову – али и Србији – одржавају и практично све више воде разни лобисти, невладине организације и функционери нижег нивоа који су, у ствари, чувари НАТО злочина из 1999. године. И сви они понављају стару причу само у различитим формулацијама, од правно обавезујућег споразума, што индиректно значи признање, до отвореног захтева за признавање Косова као државе, како то не крију Американци. Запад кроз подршку Албанцима покушава у ствари да спаси себе и своје грехе. И због тога подршка неће изостајати али ту постоји и проблем – охрабрени Албанци и нижи ниво америчких подизвођача радова могу да имају још идеја насиља и уцена, јер они у ствари уцењују Запад, своје заштитнике. Албанци почињу  да на неки начин прете, и ЕУ и другима. Све то, међутим, не може да промени реалност. Косово једноставно није држава и никада неће ни бити. Или у најбољем случају Косово је оно што Немци зову „сезонском државом“. Занимљиво је да немачки политиколози још од краја 19. века све државе на Балкану зову „сезонским државама“.

Другим речима, позиција косовских Албанаца и Запада је потпуно јасна али нејасно је, барем судећи према ономе што је доступно јавности, шта смера Србија. Шта је позиција званичне Србије. У западним круговима доминира уверење  да је актуелна Србија од свих опција најближа у крајњој линији признању Косова. Али, у основи, супротно изјавама, ни то није интерес Запада. Западни интерес је одржавање кризе. Косово је, наиме,  инструмент обновљене геополитичке битке за Балкан. Параван те битке је општеприхваћени наратив о пријему у Европску унију (ЕУ) који се упорно одржава иако је постао бесмислен јер тог пријема задуго неће бити. Пошто је та бесмисленост постала исувише очигледна, сада се нуде разне регионалне конференције које би, наводно, требало да доведу до балканске, а не европске уније.

ИНСТРУМЕНТ ЗАПАДА
У основи, Косово је инструмент Запада у управљању, владању и држању под контролом Србије. Инструмент владања Србијом. Уочљиво је да заговорнике независности Косова и њеног признања охрабрују свакодневне изјаве лидера Србије. Наиме, сваког дана се може чути како је разграничење једино решење, онда како „Србија не може да дȃ све, а ништа не добије“, па до заштите српског становништва преосталог на Косову. Иако то није званична политика, и даље се говори о разграничењу. И није случајно што је то америчка идеја, јер разграничење значи признавање Косова. Иако то још како се тврди није државна политика Србије и нема подршку већине земаља о томе се и даље говори са различитих нивоа. Постепено је нестала и формулација да Србија никада неће признати Косово и замењена је „компромисом“. Све то охрабрује Запад, мада се Западу ипак не жури.

Поред тога,  збуњују и реакц ије Србије које посредно увлаче у простор признавања државе Косово. То је утисак. Јер, после сваке радикалне акције Приштине Србија реагује као да је Косово заиста друга  држава. Тражи се заштита од Европске уније и Америке па се онда позива на међународни уговоро ЦЕФТА а често и на међународно право. То је ипак индиректно признање да је Косово држава и то друга држава. Тако се то тумачи и тако и изгледа. Другим речима, после сваког радикалног потеза Косово преко реакција Србије учвршћује своју државност и срозава њен статус јер се помоћ тражи од оних који су и креатори приштинских потеза. Додатна невоља је што је Србија, као и Албанци,  у политици према Косову у великој мери окружена лобистима и изасланицима такозване дубоке државе. Чак и они који долазе са ауторитетом државних министарстава су део те паралалне државне структуре или у најбољем случају поштари.

На пример, званични Београд је по питању Косова у (полу)тајним контактима са фондацијом Мадлен Олбрајт која се сада зове Олбрајт стонбриџ група (АСГ). У њено име контакт личност је Џејмс (Џим) Обрајен, који је потпредседник Олбрајт стонбридж групе а води и глобалну стратегију компаније Европска пракса. Обрајен је претходно био функционер Стејт департмента и виши саветник Мадлен Олбрајт, а био је дубоко уплетен у све што се догађало са бившом Југославијом укључујући Косово и бомбардовање 1999. године. Занимљиво је да је Обрајен, у другачијем, државном капацитету, имао блиске контакте и са званичним Београдом током деведестих година. Ако се зна шта су те деведесете  и Обрајанова шефица Олбрајт донеле онда би могло бити јасно шта он саветује актуелним властима у Београду. Уз то, оно што од Београда чује Обрајан, као и његови утисци, све заврши код Албанаца, о чему сведочи и посета Мадлен Олбрајт Приштини и подизање њеног споменика. Није, међутим, јасно зашто Београд улази у такво окружење. А да не говоримо о Тонију Блеру који је саветник власти у Србији.

ДИМНА ЗАВЕСА
У целини, веома су компликоване околности и потребни су велика вештина и политичка храброст да би се Србија вратила у офанзивнију позицију. Тренутно је Србија у дефанзиви јер је принуђена само да реагује или да не реагује на агресивност Албанаца и њихових заштитника. Па шта би онда требало чинити? То је, наравно, тешко питање, али можда би било корисно кренути од политичке реалности досадашњих преговора. Чињеница је да је досадашња косовска политика, и српске, и албанске и међународне стране доживела неуспех. По свему, требало би да буде јасно – договора о Косову нема и неће га ни бити у догледној будућности.

Чак и ако га буде, тај договор ће пре свега значити увод у нову кризу, далеко озбиљнију од садашње. То није добро ни за Србију а, искрено, ни за Косово. Али да ли је то можда и био циљ међународних „пријатеља“? Све је било куповина времена.   Отежавајућа околност за Србију су Бриселски споразуми и живот је показао да је тај документ био историјска грешка. Зато би у постојећим околностима Србија требало да привремено суспендује Бриселске споразуме и постави јасне услове за обуставу суспензије. За то постоји и правни основ јер друга страна, потписница споразума, није испунила своје обавезе.

То би могао да буде ефикасан потез и јасна порука одлучности, јер је приметно да је Запад уплашен да се баш то не деси. На тај начин би, међутим, наставак преговарачког процеса добио потпуно другу димензију и не би био – како се сада представља – сведен само на укидање царинских такси на робу из Србије. Или на поруке по систему да „Београд никада неће имати власт над Косовом“. Како то уопште може неко да зна?

Таксе нису суштина проблема. Таксе су само димна завеса којом се прикрива неуспех преговора и, што је још важније, немогућност постизања било каквог договора. Ставови о Косову су у постојећем формату једноставно непомирљиви, и то уз сву очигледну добру вољу актуелних власти у Србији.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и ,,ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

 

Извор Нови Стандард