НЕМАЧКИ МЕДИЈИ: Последња битка Ангеле Меркел биће Косово!

У сукобу Косова и Србије у игри је и спољнополитичка оставштина Ангеле Меркел али и стабилност Европе и будућност западног савезништва, сматра Бодо Вебер.

Виши сарадник Савета за политику демократизације, трансатлантског истраживачког центра са седиштем у Берлину, подсећа за Дојче веле да је у преговорима између Косова и Србије о свеобухватном споразуму, покренутим 2012. баш на иницијативу канцеларке Меркел, од почетка године уочљива велика америчка дипломатска офанзива.

Виши сарадник Савета за политику демократизације, трансатлантског истраживачког центра са седиштем у Берлину, подсећа за Дојче веле да је у преговорима између Косова и Србије о свеобухватном споразуму, покренутим 2012. баш на иницијативу канцеларке Меркел, од почетка године уочљива велика америчка дипломатска офанзива.

Вебер истиче да је у позадини тих преговора идеја о размени територија, али уз подсећање да до сада нико није саопштио јасан план. Такође, каже Вебер против те идеје су се изјаснили пре свега немачка влада и канцеларка, што је наишло на неразумевање њених заговорника.

Та идеја, тај предлог је заправо нешто сасвим друго од онога што приказују његови заговарачи: то је ужасан савез двојице балканских вођа са шефицом дипломатије ЕУ и непредвидљивом Трамповом администрацијом. То је савез који первертира политички дијалог и основне принципе деценија Западне стабилизације и демократизације западног Балкана, сматра Вебер.

“После рата на Косову, управо је Београд одбио било какав компромис утемељен на стварности, укључујући и план изасланика УН Матија Ахтисаарија, који је Приштина била приморана да спроведе унилатерално, у оквирима уставног поретка данашње Републике Косово”, каже Вебр и додаје:

“Тек годинама касније, канцеларка Меркел је била та која је за решавање блокираног сукоба око статуса искористила стремљење Београда ка ЕУ – повезујући приступање Србије с признавањем реалности о губитку Косова – те је тако уз подршку Велике Британије и САД постигла историјски напредак. У Споразуму из априла 2013. Београд је фактички признао Косово. Тадашњи премијер Србије Ивица Дачић је јавно говорио да су се политика и друштво читаву деценију лагали да је Косово још увек део Србије.”

Иако ЕУ тада није изричито одредила циљ дијалога, обема странама је било јасно да то значи потпуну нормализацију односа, укључујући и узајамно признавање. На то су упућивале и изјаве Ангеле Меркел и тадашњег министра спољних послова Гида Вестервелеа – да је време промена граница на Балкану завршено, наставља даље Вебер.

Он сматра и да су због тофга нови, “тајни” преговори, заправо драстичан политички корак уназад, док сви актери имају различите мотиве. Србија, према његовим речима жели да искористи тренутну политичку слабост ЕУ, како би извукла више од онога што је то било могуће у раније договореним уским оквирима дијалога. Такође, жели и да скрене пажњу са актуелних домаћих политичких проблема.

Косово, с друге стране, је против воље свих косовских албанских странака приватизовало преговоре у виду Тачија, јер се он нада да ће избећи претећу оптужницу Специјалног суда ЕУ за ратне злочине на крају рата на Косову, сматра Вебер.

Када је реч о Федерики Могерини, додаје он, “њен недостатак капацитета као преговарачице је дијалог довео у егзистенцијалну кризу. Она очајнички покушава да свој неуспех претвори у успешну причу, тако што своју беспринципијелност – у овом дијалогу уздиже као принцип. Њен заједнички именитељ с Трамповом администрацијом, у овој необичној осовини Брисел-Вашингтон, лежи у одустајању од западних либерално-демократских принципа у корист постизања договора у смислу ‘сваки договор је добар договор”.

Стога, он сматра да би потенцијалне последице споразума о размени територија, „накнадне западне легитимизације етно-територијалног принципа три деценије од почетка балканских ратова“, биле би разорне: „Егзодус Срба, који већином живе на југу Косова, био би неизбежан. После тога би уследили оружани сукоби између већинског српског становништва и косовских Албанаца на северном Косову. Уследила би етно-националистичка дестабилизација целог региона, од Босне и Херцеговине до Северне Македоније. Процес приступања земаља западног Балкана ЕУ био би на дуже време залеђен.“

За канцеларку Меркел, тренутни развој догађаја представља неку врсту последње спољнополитичке и европскополитичке битке, сматра овај аналитичар и додаје да су се и унутар ЕУ против те идеје најјасније изјаснили Меркел и њен социјалдемократски министар спољних послова Хаико Мас.

„Тај став дели велика већина држава чланица ЕУ, укључујући и оне попут Шпаније и Словачке, које нису признале Косово. Међутим, оне се за сада скривају иза Немачке, надајући се водећој улози канцеларке. Чини се да Ангела Меркел тренутно оклева да на крају своје ере започне ову битку за своје политичко наслеђе“, каже он.

вебер потом истиче да би Меркелова, како би се спречила споразум о размени територија с његовим далекосежним последицама, канцеларка морала поново преузети улогу европског вође у овом политичком дијалогу. „Београду и Приштини мора јасно дати до знања да би у случају потписивања споразума о размени територија, због претње миру и демократији на западном Балкану, за Берлин то могло значити поткопавање изгледа за чланство у ЕУ за обе земље и то на дужи рок“, каже он.

„Осим тога, Берлин би требало да окупи друге чланице ЕУ у иницијативи за ресетовање преговора и враћање изворним оквирима дијалога. Треба сачекати и видети да ли ће самит Западног Балкана у канцеларкиној канцеларији, који су Меркел и француски председник Макрон заказали за 29. априла, бити први корак у том смеру“, закључује Бодо Вебер.