Велика замка Запада: Зашто косовску битку повезују са договором Скопља и Атине

Сви који нам за решење косовског проблема предлажу модел споразума Скопља и Атине полазе од тога да би Србија требало да призна Косово и да са те позиције регулише своје односе са Приштином, сматра бивши дипломата Зоран Миливојевић.

Кутија у коју Запад покушава да угура косовски проблем премала је јер је модел који је примењен у Македонији далеко другачијих димензија и облика.

Све су учесталије изјаве западних политичара да би косовски проблем требало да се угледа на модел Преспанског споразума, који је решио деценијски конфликт између Грчке и Македоније.

После директних изјава Федерике Могерини, Алексиса Ципраса и Зорана Заева да је то модел на основу којег треба решавати и проблем Србије и Косова, и комесар за проширење ЕУ Јоханес Хан се на неки начин прикључио тој екипи. Наиме, он је изјавио да је договор Атине и Скопља имао око 40 страна, а да ће договор Београда и Приштине вероватно имати и више од стотину страница.

Чему уопште такво поређење? Да ли је могуће „уградити“ проблем Београда и Приштине у модел Скопље-Атина, чак и ако се, према Хановој рачуници, може закључити да је косовски проблем скоро три пута садржајнији и комплекснији?

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић децидан је да су те две страви — неупоредиве.

„Преспански споразум резултат је преговора и договора две суверене државе, а то није случај у преговорима Београда и Приштине, што значи да тај модел у правно-политичком смислу не може да се примени“, категоричан је наш саговорник.

И разлика није само у томе, већ и у темама које не могу да се упореде, наставља Миливојевић.

„Односи Београд-Приштина су односи централе и локала и локала — српског и албанског. То су односи између две етничке групације у једној истој држави. Они имају сасвим други карактер у односу на Грчку и Северну Македонију, јер њихов однос се тиче положаја тих држава и њиховог билатералног односа, чега нема у односима Београда и Приштине“, објашњава он.

Најважније питање, према мишљењу нашег саговорника, јесте шта нама показује то што се Запад позива на тај модел?

„А показује нам и препоручује нам да се тај модел примени. Ти који нам то препоручују и предлажу полазе од тога да Србија призна Косово и да са те позиције регулише своје односе. То је једна врста и притиска на Србију да приступи разговорима са позиције — прво признање, па онда остало. У исто време, то нам је мерило колико је то питање значајно и колико је процес у који се ушло битан да се реши по неким принципима који нама не одговарају“, напомиње Миливојевић.

Наш саговорник овоме додаје да на све то треба да се гледа као на постојање три неуралгичне тачке на Балкану: однос Македоније и Грчке, за коју можемо рећи да је решена, питање Босне и Херцеговине, питање Косова и Србије.

Хан је током дебате „Будућност политике проширења ЕУ“ у Одбору Европског парламента за спољну политику поновио да ЕУ неће примати у чланство земље са отвореним билатералним проблемима. Европски комесар је нагласио да и поред повремених „корака уназад“, на Западном Балкану постоји општи напредак у области економије, владавине права и помирења. Миливојевић каже да не може а да у целом контексту не помене и изборе у ЕУ, јер је владајућој гарнитури сада потребан резултат на крају мандата.

„Иако се  ЕУ ’кити‘ успехом у Македонији, то је у ствари успех Америке и НАТО-а“, закључује наш саговорник.