САБОРАЦ КУТУЗОВА: „Крилати“ руски генерал српског порекла

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Wikipedia

Фото: Wikipedia

Након битке код Бородина, генерал Милорадовић је заменио свог вечитог ривала Багратиона, који је подлегао повредама, а касније је постао и човек број два у руској војсци, иза Кутузова, ако не и број један.

Михаил Андрејевић Милорадовић (Санкт Петербург, 12. октобар 1771. — Санкт Петербург, 26. децембар 1825), потомак српске племићке породице Милорадовић из Херцеговине, био је руски генерал који се истакао у Наполеоновим ратовима.

Михаилов чукундеда Илија Милорадовић, наследник угледних Милорадовића чија је задужбина познати српски манастир Житомислић у околини Мостара, са синовима Михаилом, Гаврилом и Александром почетком 17. века одлази у Русију.

Према речима архимандрита Нићифора Дучића, Милорадовићи су емигрирали јер „породица вјером није хтела да преврне, па је радије пристала да тужна срца напусти своју отаџбину“. Заиста, скоро два века ова херцеговачка племићка породица славно је служила православној вери стојећи на бранику руског православног царства. Још као дете, Михаил је уписан у гардисте и брзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине учио је и у иностранству, прво у Немачкој, а потом у Француској. Био је омиљени ученик великог Суворова, под чијом командом је служио у рату против Турске и Пољске. Истакао се у рату у Италији и Швајцарској 1799. године, а 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Много пута се истакао у Руско-турском рату (1806-1812).

Године 1806. награђен је мачем украшеним дијамантима на коме је писало „За храброст и спасавање Букурешта“. Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.

Александар Бондаренко, историчар и аутор књиге „Милорадовић“ за Спутњик каже да је Михаило Милорадовић био човек широке душе, прави војсковођа, који се никада није одвајао од својих војника, заједно са њима гладовао је током војних похода. „Једном су га војници почастили кашом, а он им је заузврат дао једино што је имао — парче сира. Милорадовић је ценио подвиг обичног војника, рецимо, наредио је да се додели једном хусару 17 червонаца (170 рубаља) — по броју рана које је добио на важном задатку“, прича Бондаренко.

Према његовим речима, Милорадовић је заблистао пуним сјајем током Наполеонове инвазије на Русију, односно Отаџбинског рата.

„Након битке код Бородина, Милорадовић је заменио свог вечитог ривала Багратиона, који је подлегао повредама, а касније је постао и човек број два у руској војсци, иза Кутузова, ако не и број један. Милорадовић је командовао повлачењем руских снага. Кутузов је тада сматрао да губитак Москве не значи и губитак Русије, и да ће Москва ’попут сунђера растворити француску војску‘, али је заборавио да ће пре тога кроз Москву проћи руска армија, чије су морал и дисциплина драстично опали због претрпљених губитака. Међутим, Милорадовић је дао све од себе како би војска без инцидената прошла кроз празан град у којем су се, између осталог, налазиле огромне залихе алкохола. Осим тога, Милорадовић је неколико пута надмудрио Французе и генијално реализовао Кутузовљеву идеју: Французи су се повлачили истим путем којим су ушли у Русију — ишли су кроз ратом уништена подручја — а Руси нису ишли њиховим трагом, него паралелним путем, и нападали француске јединице“, каже Бондаренко. После потпуног тријумфа у Отаџбинском рату, легенде које су се испредале о Милорадовићевом херојству учиниле су га популарним не само међу војницима, већ је стекао велико уважавање и код непријатеља. Французи су испредали бајке о његовој храбрости и војничком умећу, а због муњевитих дејстава од Кутузова је добио надимак Крилати.

После блиставог освајања Лајпцига, као командант гарде одликован је орденом светог Андреја Првозваног, а због успешног командовања у заграничном походу, цар Александар Први лично му је доделио титулу грофа Руске империје и први је стекао право да на еполетама носи царев монограм. После тога учествовао је у неколико бојева све до победничког уласка у Париз у свити императора, за шта је добио неколико страних ордена, као и почасно право које је добио од цара да носи војнички Георгијевски крст.

Од 1818. године до смрти, Милорадовић је био војни генерал-губернатор Санкт Петербурга и командант гардијског корпуса. „Обичан народ је веровао Милорадовићу. На пример, једном су код њега дошла двојица радника и рекла — господине, изгубили смо паре које припадају нашој ’артељи‘ (радној задрузи). Милорадовић, који је тада већ био генерал-губернатор престонице, рекао је — ево, узмите, али немојте никоме да кажете. А шта је оставио иза себе? Да ли можда мислите — велику уштеђевину? Не, велику кутију љубавних писама и гривеник, односно 10 копејки“, каже Бондаренко. Како наводи, док је Милорадовић био на челу Санкт Петербурга, драстично је пала цена меса у престоници.

„Реците ми да ли неко од савремених градских менаџера може да се похвали сличним резултатима? Милорадовић је увек бринуо о обичним људима, а што се тиче чиновника, сматрао је да они могу да отрпе, па се дешавало да им он не враћа дугове на време. Не зато што је био злонамеран, него једноставно није имао пара. Његов пријатељ се сећао како се Милорадовић једном хвалио луксузном лулом, а када га је слуга замолио да му да паре јер мора на пијацу, генерал је рекао да му је џеп потпуно празан. Замислите савременог градоначелника, који нема шта да једе, а притом не краде паре из благајне“, истиче Бондаренко.

Милорадовић је спровео велику антиалкохолну кампању у војсци, знатно поправио стање градских тамница и положај затвореника, забранио коцкање у армији, осветлио центар руске царске престонице, изградио Михаиловски дворац и зграду циркуса, изградио предграђа Петрограда, припремио улазак првих пароброда у акваторију Неве и Финског залива, помогао је изградњу низа просветних института и културних институција у Петрограду. Гроф Милорадовић постао је почасни члан Руске академије наука 1823. године, а приликом катастрофалних поплава 1824. године у Петрограду поново је показао изузетан лични хероизам, што је и велики Пушкин опевао у „Бронзаном коњанику“ (Гле, вода све пред собом плави/ Полетели су генерали/ Да би са војском спасавали/ Народ што се по кућама дави…). Приликом устанка декабриста 26. децембра 1825. године, Милорадовић је покушао да смири декабристичке официре на Сенатском тргу. Како је био јако популаран, замало му је пошло за руком да смири устанак, али га је убио један од радикалних побуњеника — Петар Каховски.

rs.sputniknews.com, Тимур Блохин, Сандра Черин

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.