УЖИЦЕ: СЕЋАЊЕ на Хероје са Кошара и промоција књиге ЗОВ КАРАУЛЕ

ИСКРА на Фејсбуку

facebookreporter.org, фото: Драгана Милкић

Ужички борци, Хероји са Кошара организовали су промоцију књиге ЗОВ КАРАУЛЕ, друге у низу Трилогије о Кошарама аутора Ненада Милкића, у четвртак, 23.новембра 2017.године. Прво су обишли гроб ратног друга Дарка Јокића рањеног на коти 601 и положили цвеће на спомен бисту страдалима у ратовима испред Команде Гарнизона. Они су заједно са аутором књиге посетили манастир Рујан из 15.века, посвећен Светом Георгију, који се налази 18 километара од Ужица. Отац Теодосије, игуман манастира, служио је помен за све војнике који су дали живот за слободу отаџбине. Помену је присуствовала породица Дарка Јокића, као и гости из Рогатице (Република Српска) и Пљеваља (Црна Гора).

У пуној свечаној сали градске куће одржан је час историје у којем су преживели Хероји са Кошара причали своје приче из ратног времена. Толико емоција и суза, и правог достојанства србског војника, проткано са песмом и деловима романа ЗОВ КАРАУЛЕ сигурно ће остати дуго у сећању свих присутних.

Своје приче говорили су Веселин Ђокић, као домаћин ове вечери испред Хероја са Кошара из Ужица, Миле Пантовић из Косјерића, Божо Кецовић добровољац Војске СРЈ, као и водник Томислав Рачић – Пламен. Песму „Вила са Кошара“ отпевале су Слађана Ђокић и Љуба Милићевић, а делове из романа ЗОВ КАРАУЛЕ говорио је Александар Миливојчевић, ученик Економске школе из Ужица.

Веселин Ђокић из Ужица, граничар, један од Хероја са Кошара, као домаћин је обавестио све присутне какав је садржај био дана сећања на Хероје са Кошара, поздравио све присутне ратне другове и захвалио се јавно „о.Теодосију који је одржао парастос свим погинулима на караули Кошаре, и свима онима који су погинули у одбрани свете српске земље“.

„Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање народа српског. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је две ноћи и два дана положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара. У првом нападу, 9.априла на Велики Петак, 10.априла на Велику Суботу и 11.априла на Васкрс против много јачег бројнијег непријатеља. Из самог града Ужица на Кошарама су била тројица бораца, а из околине још четворица. Голубовић и Цветић Милован Пожега, Миле Пантовић из Косјерића, из Ариља, из Чајетине. Из Команде града Ужица на Кошаре је отишао Иван Васојевић Јагуар из Сјенице. Ненад Песник Ужичанин који сада живи у Чачку. Ту је и мајка нашег покојног друга Дарка Јокића, сестра Даркова и његов син, Дарко је трагично настрадао 2010.године, а то је резултат данашњег времена, последица тог времена и тога што су хероји заборављени. Само их црква није заборавила, она се сећа и живих и оних који су на Кошарама оставили своје кости. Како рече отац Теодосије, „не тебамо ми њима, ово радимо због себе“, јер живот је нешто најсветије што човек може да да за једног човека, а они су дали своје животе за целу државу, за све нас. И нико не треба да каже, немојте да ме погрешно разумете, да су жртве са Кошара веће од жртве са караула Горожуп или са других караула на Косову и Метохији. Кошаре су као битка карактеристичне јер је сила ударила на децу и по томе ће остати упамћена. Међу њима сви ми који смо се вратили остали смо да сведочимо о томе шта се на Кошарама десило, а мало је рећи рат, десило се чудо. Нека је било хиљаду непријатеља, а било их је много више, и нека је сваки испуцао по један метак из оквира који има 30, то је 30.000 метака… Кошаре су сачували војничко срце и молитва монаха… Војничко срце војске која је била састављена од момака који су тек завршили средњу школу, успели су да зауставе силу да не уђе у Србију и ко зна докле стигне… о томе нека се баве војни стратези. Слушао сам генерала Лазаревића, каже да су непријатељи планирали да за 5-6 сати уђу, заузму положаје и ко зна докле иду… Нису знали да су иза наших леђа Свети Дечани, и Свети Врачи изнад Призрена…“

Ђокић је на караулу Кошаре дошао у децембру 1998.године са целим водом, из Зајечара, њих око 25. У Ђаковици су распоредили све војнике, а 4.вод Прве чете распоређен је на караулу Кошаре. У децембру је прекомандован у 93.гранични батаљон Интервентни вод, у тренутку када је Иван Васојевић Јагуар дошао на караулу. А онда, 10.априла Интервентни вод са легендарним Предрагом Пеђом Леовцем изашао је на караулу и ту су „држали положај до 12.априла“ када су повучени према Морини и Урошевцу. Тада су добили наредбу да иду на Ц4 без артиљеријске припреме, Леовац је прихватио али да не води војнике већ је отишао са резервистима, погинуо је од снајперског метка непријатеља.

Миле Пантовић, Херој са Кошара из Косјерића, отишао је на Кошаре у децембру 1998.године.
„Тог 9.априла сви смо били на Кошарама, знали смо шта нас чека, изашли смо на саму граничну линију. Сви смо били као један, сви који смо носили униформу били смо војници, и старешине су биле војници. Запосели смо положај педесетак метара од саме границе, са друге стране било је шиптарских терориста, страних плаћеника, који су били спремни на све, мислим да су им намере биле да се не задрже само ту већ, како рече Веселин, ко зна докле. Цео дан и целу ноћ је падала киша, 10.април је овде леп али тамо је много хладније. Пошто сам имао неку одговорност, захтевао сам да мењамо положај, прошли смо до бункера, тамо је било још пет војника који нису знали где ће јер су тек били стигли, а ми смо већ знали терен, па смо кренули заједно, два по два… Кад је друга двојица прошла почеле су да падају гранате, срећом ником ништа није било…“ – испричао је своју причу о Кошарама Пантовић.

Након погибије пет војника, које је забележено у роману ПОСЛЕДЊА СТРАЖА, у заседи код старе карауле Горожуп, дошао је на караулу и остао до 8.априла 1999.године, дан пред сам напад на караулу.
Своју причу о Кошарама прича водник Томислав Рачић Пламен:
„9.априла у раним јутарњим часовима кренуо је напад на караулу Морина, а након тога, око 4-5 сати ујутру кренуо је напада на караулу Кошаре. Ја, као командир једне јединице пешадије у селу Кошаре, кад сам чуо да је караула нападнута јавим се потпоручнику Младеновићу и са двојицом војника сам дошао до саме карауле, јер сам знао да тим војницима треба помоћ. Заједно, војник Олуја и ја, минобацачима тукли по непријатељским положајима, на гранични камен Ц4-601 односно Раса Кошарес, где смо делимично, тог дана одбили напад. Други дан нам је остало само двадесетак мина, а кад смо и то испалили, па смо на крају морали да кренемо на заузимање резервног положаја. Неки покушавају да кажу да су граничари побегли, не, нису побегли него су заузели резервни положај за одбрану карауле Кошаре. Тог 9.априла, првог дана погинула су нам два војника, један је био возач оклопног возила које је нагазило на противтенковску мину, а дуги је био возач команданта граничног батаљона Шљиванчанина. Од 117 војника, какво је тачно било бројно стање са мојим минобацачлијама, два војника је погинуло, двојица је рањено. С обзиром на онакву јачину напада, што пешадијски што артиљеријски, много је и та двојица која су погинула, али је могло много више и да погине и да буде рањено, али Бог нас је погледао и сачувао. 14.априла ухваћен је први терориста жив. Не знам од кога је бежао, од својих или од нас, али двојица војника и ја смо га заробили, испитали смо га. Дошао је из Швајцарске, каже да су га као и многе друге, силом натерали да се бори за такозвану ОВК, предали смо га органима безбедности. За разлику од тога како су терористи нашег једног старешину, кога су ухватили живог, одрали – слушали смо преко мотороле како му деру кожу а он јауче. То су језиве сцене које су ти момци преживели. Многи од њих због тога нису данас са нама. Како је малопре рекао колега, борац, мој бивши војник – Кошаре и данас узимају свој данак. Неки су оболели на психичкој бази, а неки су умрли од најтеже болести од осиромашеног уранијума који и дан-данас убија становништво по Србији. Данас смо били на помену нашем другару Дарку Јокићу који је изгубио битку са посттрауматским стресом и 2010.године је себи одузео живот. Чули смо се десетак дана пре тога, ништа није указивало на то. Бог му подарио двоје златне деце, планирао је да иде за Русију да ради. Човек који нешто планира тешко да може тако нешто да уради, ето, како те Кошаре могу да стигну човека.“

„Мој највећи успех је што сам моје војнике вратио кући живе са Кошара“, задовољно је коментарисао после промоције старешина, Херој са Кошара – Пламен.

Божо Кецовић, добровољац Воске СРЈ је нагласио оно што је важно сви да знамо: „Сви ти добровољци су били у саставу регуларне Војске Југославије, под командом Војске СРЈ тада, уписани, регистровани“.

„Ја сам тада имао година као они сада. Ја сам их најбоље разумео, с обзиром на то да ми је ту било и дете, сестрић рођени, за мене су они једини прави јунаци. Испричаћу вам само један детаљ како је тамо било. Једног дана, не знам који тачно дан, у априлу, дошао је глас до нас, било је редовних војника са нама, да је погинуо један дечко из Зајечара звани Шваба. А зашто су га тако звали, био је у Немачкој и није знао српски па је дошао да служи војску, па су га наши на обуци учили српски. Један момак који је био са њим најбољи друг, ту слику не могу заборавити као ни море других, кад су му рекли да је Шваба погинуо, он се ухватио за косу и пао на земљу, веровали или не између прстију су остали праменови косе коју је почупао. Мени је тада било јасно колико су они били везани и колико су дисали као један. Није била фраза „сви за једног један за све“, него је то буквално било тако. Једино истичем, то су били прави хероји и војници. Мени је то био трећи рат, ја нисам имао шта ново ни да видим, ни да дочекам, ни да доживим.

Предраг Милкић, аутор је трилогије о Кошарама, прве књиге ПОСЛЕДЊА СТРАЖА, друге ЗОВ КАРАУЛЕ, и треће која ће ускоро бити у штампи под називом БЕСМРТНИ БАТАЉОН. Милкић је припадник граничне полиције, рођен у Бањи Ковиљачи, са супругом Драганом живи у Малом Зворнику. До сада је објавио две књиге песама и два романа.

„Јуче је дошла вест, да су српског генерала Ратка Младића осудили на доживотну робију, мало је рећи да је мене та вест погодила. Одрастао сам у близини Сребренице, гледао сам шта раде хорде Насера Орића, само том Генералу Младићу могу бити захвалан што моја кућа, у мојој Бањи није спаљена. И зато, иако ово вече није посвећено Републици Српској, није посвећено Ратку Младићу, ево ако се мој глас негде чује дајемо му подршку“ – биле су прве речи Ненада Милкића, аутора романа ЗОВ КАРАУЛЕ.

„Мени је изузетно драго што је толико Кошараца вечерас овде, пустио сам да они причају, причали су своје приче, али сам знао да много тога о себи неће рећи па ћу ја то поменути… Битка за Кошаре једна од две највећа је битка модерне српске историје. Прва је била Коридор живота, Битка за бебе у Републици Српској… На Кошарама, тих неколико километара уз саму границу са Албанијом, подно Проклетија, за Васкрс 1999.године бранило је око сто војника… Кренуло је на Велики Петак, како су иначе наши непријатељи научили да раде, да нападају и убијају српски народ на велике православне празнике, на око 110 по списку (а није сигурно да ли су баш сви уписани и били на терену) кренула је копнена офанзива 2000-2500 албанских терориста УЧК, регуларне војске Албаније, плаћеника НАТО снага уз пуну подршку НАТО бомбардера и расположивих убојних оружја. Они су одбранили Кошаре јер су добро знали, не шта је испред њих, већ шта је иза њих, а то је била Србија, сви ми. Они су хероји, одбранили су Србију. Почео је напад на караулу Морина који је био претходница, а онда прави напад Од Великог Петка до Васкрса, три дана је трајао пакао Кошара против двадесет пута јачег непријатеља.“
Поменуо је неке од догађаја који верно описују право стање на караули Кошаре у време битке, али и војнике, добровољце Војске СРЈ као и добровољце из братске Русије који су „који се мало помињу а требало би их увек поменути, и захвалити се“.

Милкић је рекао да ови романи нису „промоција“ њега као писца, и „то никако не жели да се тако схвати“, већ су „запис о херојима једног времена о којима би сви, наши пријатељи, кумови, браћа, деца, и наше деце деца – требали да знају“. Романи су посвећени њима и они су важни.

Новинар Михаило Меденица, први је и једини Србин који је после битке на Кошарама отишао на караулу и о томе је написао потресну репортажу. Он се са великим поштовањем обратио свим присутним херојима Кошара, и посебно поздравио „браћу из Републике Српске, из Рогатице, као и браћу из Црне Горе, из Пљеваља“, који су специјално због овог дана сећања на Хероје са Кошара дошли у Ужице.

„Њих мање од сто против себе су имали албанске терористе, војску Албаније, НАТО снаге, артиљерију, али и глад, жеђ и недостатак муниције, јер су потпуно били одсечени од свега, али знали су шта бране па их та сила, али и недостатак хране, воде и муниције нису уопште уплашили. Неки кажу да су Кошаре српски Термопили, нису, тамо је било 300 Спартанаца, одабраних јаких зрелих људи, а на Кошарама је било сто младића од 18 година, најстарији је имао 24.године. Увек поменем речи брата Слободана, време се променило, на Кошарама смо бранили Србију, а данас смо у Србији приморани да бранимо Кошаре, то је наш усуд. Некад у шали кажем, Милунка Савић је чекала сто година да је помену, а ви са Кошара само осамнаест. Ми ћемо ходочастити Србијом, Црном Гором, Републиком Српском и свим српским земљама да сведочимо о њима. А ви препричавајте даље, да се шири истина о њима, причајте о свима који су пали за отаџбину у ратовима, да се не забораве, ни они ни кости оних које су остале и дан-данас се нису из битке за слободу отаџбине вратили… Постоје међу вама, овде, за мене велики људи, лучоноше оног најчаснијег, најдивнијег сада у српском новинарству, наших и ваших Ужичана, да их поздравимо: моју посестриму Биљу Диковић, Зорана Шапоњића, Влада Лојаницу, и Цвеклу.“

Овом дану сећања на браћу, ратнике, Хероје са Кошара присуствовали су и представници Културног центра из Пљеваља који носи име једног од Хероја – Предрага Пеђе Леовца, команданта интервентног вода 53. граничног батаљона. Александар Томић је говорио стихове своје песме коју је посветио Леовцу, део од око 600 стихова у десетерцу. Народни гуслар Властимир Бараћ је отпевао и снимио ову песму.

На крају је, после планираног говора Хероја са Кошара, Светлана Синђелић, колегиница Ненада Милкића из Граничне полиције из Ужица, рекла неколико реченица о Ненаду као колеги и „њеном брату, јер рођеног нема“.
„Ненад Милкић је један добар и скроман човек који, као и Хероји са Кошара, никада не прича о себи и никада себе не ставља у први план. Јако сам срећна што је ова промоција одржана у нашем граду и што је оволики број бораца са Кошара присутан. У свом другом животу Ненад је, поред овог ауторског, полицајац. Волим да кажем Лозничанин из Малог Зворника. Он професионално припада баш граду Ужицу, припадник је ужичке граничне полиције.“

Она је представила присутнима Ненада Милкића са три стране, као полицајца, породичног човека повећеног својој породици и као писца.
Синђелићева је кћерка команданта полиције који је често био ангажован на Косову и Метохији, који данас нажалост није жив. Пожелела је на крају да се „нама Србима више никада не понове Кошаре, да већ једном научимо историјску лекцију, своје јунаке никада не смемо да заборавимо и да оно што је неопростиво не опростимо“.

Представљање књиге и дан сећања на Хероје са Кошара подржали су: Град Ужице бесплатно је уступио свечану салу, фото студио Лазар је урадио плакате и позивнице, Индустријски синдикат Први партизан, Самостални синдикат Ваљаонице бакра, Независни синдикат Ваљаонице бакра, Импол Севал Ваљаоница алуминијума и Рад Рашо д.о.о. Ужице.

facebookreporter.org, Биљана Диковић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.