СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Циљ раскола у цркви био да ослаби Србе

ИСКРА на Фејсбуку

Патријарх Павле успео је да помири расколнике и федералце (Фото Документација „Борбе“)

Како је дошло до поделе Српске православне цркве на америчком континенту; Броз чак и одликовао македонског митрополита због одвајања од СПЦ

ВЕСТ да је Цариградска патријаршија отпочела процес признавања аутокефалности расколничке Украјинске цркве узбудила је многе у православном свету. Једне је забринула, јер је то корак више у иначе проблематичном јединству Источне цркве, а друге обрадовала, јер то истовремено значи и слабљење Руске цркве. Посебно је узбудила назовипоглаваре непризнате македонске и црногорске цркве, којима је пробудила наду да су и они на реду за самосталност.

За црквене историчаре ова дешавања на релацији Москва-Кијев-Цариград нису ништа ново. Шизми и јереси било је готово од установљења хришћанске цркве. Чак су се и васељенски сабори, па и први који је одржан у Никеји, 325. године, бавили њима.

У историји Руске цркве познат је, рецимо, раскол “старовераца” у 17. веку, који је настао због исправљања богослужбених књига и богослужбене праксе, а најизразитији раскол у православљу у 20. веку догодио се у Грчкој православној цркви поводом увођења новог, или грегоријанског календара. Тада се један део архијереја, свештенства и монаштва одвојио од Цркве и основао заједницу Правих православних хришћана – Гносиос ортодоксон христијанон, вршећи богослужења према старом календару. “Старокалендараца” у Грчкој је готово милион.

СРПСКА православна црква у својој дугој историји била је поштеђена раскола све до средине прошлог века. Први раскол десио се када је вољом државе на њеном канонском делу организована псеудоцрквена заједница названа Македонска православна црква.

Одмах по завршетку Другог светског рата и проглашења Народне Републике Македоније, комунистички прваци из Скопља, уз огромну помоћ својих партијских другова из Београда, почели су систематски да урушавају јединствено биће СПЦ. Политички интереси македонске олигархије су били покретач сукоба.

Још октобра 1958. године у Охриду је одржан црквено-народни сабор на коме је одлучено да се “обнови стара македонско-охридска архиепископија” чије ће се границе поклапати с републичким границама Македоније. Девет година касније, митрополит Доситеј, прекршивши каноне Православне цркве и архијерејску заклетву, на црквено-народном сабору јула 1967. године једнострано је прогласио потпуну самосталност цркве у овој југословенској републици. Колико је и иза овог чина стајала официјелна политика, најбоље говори податак да је Јосип Броз наградио челника нове цркве високим државним одликовањем.

Српска црква је с великим стрпљењем покушавала да изглади сукоб, пристајући својевремено на уступке, чак и на то да неканонско одвајање дела своје територије уобличи у канонски оквир.

ДРУГИ, такозвани амерички раскол, који је потресао Београдску патријаршију, а озваничен је 1963. године, доводи се у везу са епископом Дионисијем, али није настао одједном и изненада. Узроке би требало тражити коју деценију раније. Тешко је још увек пронаћи трагове, ако они уопште и постоје, о томе када је и ко тачно донео одлуку у врху Титове Југославије да се за разбијање српске политичке емиграције искористе Српска православна црква и њена организација, најпре у Сједињеним Америчким Државама, а потом и у Европи и Аустралији.

Историчар др Вељко Ђурић Мишина утицај државе на догађања на америчком континенту појашњава:

– Снага српске емиграције, првенствено у Америци, политичка и економска, представљала је за југословенски државни врх значајну потенцијалну опасност. Зато је требало тражити начина да се разбије, уситни и тако учини безопасном. Закључено је да ће се то успети изазивањем проблема у Цркви, форсирањем сукоба између епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића и Патријаршије у Београду. Тај сукоб би довео до располућивања српског народа, па би опасности са те стране нестало.

Дионисије је у Америку дошао још пре Другог светског рата, а епископ је постао 1940. године. У току рата био је огорчени противник и непријатељ Народноослободилачке борбе и истакнути пропагатор покрета Драже Михаиловића. После рата је био један од најактивнијих непријатеља нове Југославије и читаву црквену организацију у епархији усмеравао је у том правцу.

То му није било тешко, јер су његовим залагањем ратни заробљеници који нису желели да се врате у земљу и припадници Југословенске војске у отаџбини генерала Михаиловића долазили у Сједињене Америчке Државе. У периоду од 1946. до 1952. усељено је око 63.000 особа. Формиране су нове црквено-школске општине и ојачане старе. То се осетило и у активностима српских националних организација – Српској народној одбрани, Српском народном савезу, Колу српских сестара…

КРУНА те његове антијугословенске кампање била је у Њујорку 1963. године, када је Тито дошао на заседање Уједињених нација. Дочекале су га масовне демонстрације српских имигранта на чијем је челу био епископ америчко-канадски Дионисије.

Патријарх Герман и Синод СПЦ, под притиском власти, покушавају да нађу прихватљиво решење и приволе Дионисија да прихвати да се америчко-канадска епископија подели на три епископије. Дионисије, који је до тада био 23 године епископ свим Србима у Америци и Канади, није прихватио ту одлуку.

Потпуни прекид јединства Српске православне цркве у САД и Канади је формализован марта 1964, када су патријарх Герман и Свети архијерејски сабор лишили Дионисија епископског и монашког чина. Три епископа су га заменила, сва тројица из београдске Богословије, лојалне београдској црквеној хијерархији. Једини начин да се одреди наклоност црквеног чланства у конфликту између Дионисија и америчких Срба окупљених око њега и цркве-мајке у отаџбини било је гласање у свакој парохији појединачно.

Резултат је био подела народа на две групације. Они који су остали привржени цркви-мајци и признавали постојећу црквену хијерархију називали су се у јавности федералци. Поборници Дионисијеве струје називани су расколницима.

РАСКОЛ је из темеља потресао српску заједницу у САД, јер су обе стране сматрале да неопредељених не може бити. Дошло је до прекида дугогодишњих пријатељстава, раскида кумстава, физичких обрачуна… У Кливленду, Детроиту, Чикагу, Милвокију, Калифорнији, Виндзору, Торонту, од источне до западне обале, падају тешке оптужбе, почињу дугогодишња суђења око поделе имовине. Због честих свађа и туча између подељених страна, локалне власти у Кливленду доносе одлуку о затварању храма до доношења судске пресуде.

У манастиру Свети Сава, у коме је столовао Дионисије, расколници су били до 1979. године. Тада је судском одлуком, после 14 година суђења, враћен Српској православној цркви. Трошкови ових судских спорова прелазили су суму од пет милиона ондашњих долара.

“Примопредају” је контролисало 10.000 америчких полицајаца. Војвода Ђујић, који је остао веран мајци-цркви у Београду, ујахао је на белом коњу у двориште манастира.

Дионисије и Иринеј Ковачевић изградиће од 1979. до 1984. године нови српски манастир Нова Грачаница, у месту Треће језеро, само неколико километара од Либертвила.

У САМОМ чикашком басену, после раскола и поделе, 11 цркава је остало у рукама расколника, а пет на страни федералаца. Присталице епископа Дионисија биле су бројније. Расколничка црква у Америци окупљаће око три четвртине тадашњих верника, а поделе Српске цркве шире се на све континенте.

Краљ Петар ИИ Карађорђевић изјасниће се за расколнике. Принц Андреј такође. Принц Томислав и Александар Карађорђевић остаће верни Патријаршији у Београду. Додуше, краљ ће се после четири године предомислити и из Монте Карла послати поруку:

“Позивам све Србе и Српкиње да се одвоје од оних који заступају и препоручују цепање Цркве и помажу рашчињеног бившег епископа Дионисија. Нама су потребни мир, слога и окупљање снага.”

У многим публикацијама може да се прочита како се Петар пред смрт вратио расколницима. Ствари стоје мало другачије. Људи од посебног поверења Дионисија, без ичијег одобрења су преузели тело краља Петра из денверске болнице, где је преминуо, и сахранили га у манастиру Свети Сава у Либертвилу, који је тад још био под њиховом контролом.

ПОМИРЕЊЕ НА СРЕТЕЊЕ 1991.

КРАЈЕМ априла 1991. године, патријарх Павле позвао је митрополита Иринеја да дође у Патријаршију, где је постигнут договор о помирењу. Месец касније, 24. маја, Сабор ће прогласити уједињење. Литургија помирења служена је на Сретење, у Саборној цркви у Београду.

Том приликом су чинодејствовали и архијереји, који су потписали одлуку о реорганизацији америчко-канадске епархије 1963. и рашчињењу епископа америчко-канадског Дионисија 1964. године. У питању су били епископ рашко-призренски, а 1991. године патријарх српски Павле, и епископ жички Стефан. Тако је и формално превазиђен један несрећни раскол у Српској православној цркви, док други – македонски – још траје.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.