СУДБИНА СЛИКЕ: Шта би рекао Рембрант?

ИСКРА на Фејсбуку
Фото Новости

Фото Новости

Први аматерски филм који је 1960. године снимио Живојин Павловић у некадашњем Кино клубу, у Београду звао се “Триптих живота и смрти”. Много година касније, осетио сам жељу да направим истоимену слику, прилично амбициозног формата – 2,60 x 4,00 м. Приликом рада, мало сам се изгубио на тој огромној површини.

Тада ми је, сасвим случајно, дошло до руку предратно издање књиге „Златна грана” од Сера Џејмса Фрејзера, која је обиловала илустрацијама и описима магијских ритуала и религиозних веровања. Чуда афричког света, врачеви, црна магија, скулптуре са стравичним главама, оставили су на мене снажан утисак. На слици коју сам радио искрсла је тад велика црна фигура са љубичастим пубисом и од тог тренутка слика као да се отворила. Кад сам је завршио, била је изложена у галерији „Бобур”, коју су водили Пјер Наон и Патрик Тригано, а која је у то време, 1978. године, била једна од најпрестижнијих галерија у Паризу. Међу двадесетак мојих слика великог формата, била је изложена и ова о којој је реч, али сад са промењеним називом: „Сећање на Џејмса Фрејзера” или „Златна грана”. Текст за каталог написала је, већ тад врло цењена, Ан Тронш.

Отварање изложбе су снимили моји пријатељи из „Славица филма”, из Сплита. Пошто из техничких разлога нису могли да осветле галеријски простор друкчије него из доњег ракурса, данас ми ти снимци са отварања изгледају као „Бал вампира”. Изложба је, у сваком погледу, имала велики успех. Било је доста реакција у штампи. Познати француски лист „Фигаро” посветио је изложби скоро целу једну страну свог културног додатка, објавивши чланак о изложби и репродукције слика.

Велики део слика вратио се у атеље. У то време боравио је у Паризу архитекта Стојан Максимовић, који је управо завршавао радове на хотелу „Интерконтинентал”.

Саопштио ми је да је размишљао о томе да читав један зид свечане сале прекрије неком мојом сликом. Зид од 18 метара! Морао сам да га разочарам објаснивши му да је за сликање тако великог формата потребно неколико година рада. Стојан Максимовић је тада, гледајући остале слике по атељеу, дошао на идеју да слици „Златна грана” припојимо са сваке стране по једну од већ довршених слика (нашли смо две са истом висином) и да тако добијемо неку врсту триптиха. Требало је још само мало порадити на спојевима, да би целина била логична. То сам морао да урадим на лицу места, након што су слике стигле у хотел. Помогао ми је мој пријатељ Фило Филиповић, сликар, који је донео палету и боје. И док сам слике дорађивао на местима спојева, схватио сам наједанпут да је првобитни назив слике, „Триптих о материји и смрти”, сасвим примерен новој целини.

За те три велике слике био је предвиђен и одговарајући хонорар, у складу са ондашњим ценама мојих слика на тржишту. А онда се десило нешто потпуно непредвиђено и необјашњиво. Један од мојих колега сликара (кога сам ја иначе био препоручио Стојану Максимовићу кад је бирао слике за хотел, али нисам могао да утичем и на коначни избор) дао је интервју за „Нин” и рекао да су слике за „Интерконтинентал” – преплаћене. Направила се читава мала афера око тога и дирекција хотела је одлучила да мој хонорар преполови. Некако брзо после тога је дошла и инфлација, тако да се и она половина убрзо истопила. На крају је испало да сам ја те слике практично поклонио.

Кад је унутрашње уређење хотела довршено, отишао сам да видим како слике изгледају у тој свечаној дворани. То је ипак било важније од свега. Морам да кажем да је утисак био феноменалан. Сликама је могло и да се приђе и да се гледају са велике дистанце – што је мени увек јако битно. Триптих је деловао као целина, владао је простором. Чуо сам касније да су га покривали завесама кад су Арапи долазили на састанке, по свој прилици због еротске тематике.

И за мене и за Стојана Максимовића, триптих је представљао пример успешне синтезе између архитектуре и уметничког дела. Мислим да ниједна слика из мог опуса није тако зрачила у једном простору. Редитељ Иља Слани је о њој снимио документарни филм. Атмосферу је мало оживео убацивши у кадар високу и витку манекенку, обучену у црно, која се оптички везивала за црну сподобу у центру слике.

Триптих је репродукован у свим мојим књигама, негде у боји, негде црно-бело, али је ушао и у нека друга издања. Десна страна триптиха, названа „Лаокоон” или „Блуд”, уврштена је у књигу Жила Нереа „Еротизам у сликарству, смртоносни троугао”(Nathan, 1990). Савремени француски филозоф и публициста Лик Фери објавио је у својој књизи „Рађање естетике” (Cercile d’Art,2004) репродукцију слике „Сећање на Џејмса Фрејзера”, уз репродукције Салвадора Далија и Беклина. Та врста „педигреа” јако је важна и за слике и за њихове власнике, али ја, признајем, нисам нашао за сходно да о томе обавестим директора хотела. Питам се сад да ли би га то уопште и интересовало.

А онда су дошла нова времена и нове економске рачунице. Хотел „Интерконтинентал” је продат, тј. продата је само зграда и нови власник очекивао је од претходног да из њега избаци све што спада у намештај и унутрашњу декорацију. Архитекту вероватно нико није питао за мишљење, поготово што он сад живи у Америци, на обали Атлантика. Ја сам случајно сазнао да се моје слике налазе у неком депоу на периферији Београда и претпостављам да су тамо температурни и остали услови далеко од музејских. Могуће је и да су оштећене. Могуће је да се чак не зна ни ко је сад њихов власник, ни колико дуго ће још чамити у том магацину.

Београдски галериста Живојин Иванишевић је успео да некако доспе до триптиха и да га фотографише, али његова судбина је и даље неизвесна, да не кажем трагична. Тешко је наћи простор коме би он по формату одговарао. Чак и мој колекционар из Нормандије, власник дворца у који је сместио више од тридесет мојих великих формата, престао је са куповинама слика откако је завршио уређење дворца. Остају музеји. Али, да ли ми још увек имамо музеје заинтересоване да нешто сачувају?

Тај триптих сам радио у периоду кад сам био у напону своје стваралачке енергије који се више никад неће поновити. Страшно је то сазнање колико су слике, у ствари, крхка створења. Понекад ме спопадају црне слутње у којима замишљам како неко маказама комада те слике, у намери да из њих извуче неколико мањих. С обзиром на то да су моје слике пуне детаља, таква „генијална” идеја би лако могла некоме да падне на памет. Стало ми је да кажем да таква врста отпадака никад неће моћи да носи мој потпис.

Кад размишљам о наслову који сам првобитно био наменио слици, чини ми се да је он у себи носио њену судбину. Прича о материји и смрти. Прича о нашем времену, о смрти сликарства, о смрти једне конкретне слике, која ће скончати заборављена у неком мраку и прашини, јер слике више никоме не требају.

Пре неки дан сетио сам се једног немачког филма о Рембранту, који је снимила УФА, почетком четрдесетих. Филм се звао „Вечни Рембрант”, а режирао га је Ханс Штајнхоф. У последњој секвенци филма, Рембрант, стар и одрпан, након што је негде испросјачио мало пара, одлази у градску већницу и успева да, уз помоћ то мало пара, наговори кућепазитеља да га одведе на таван зграде. Таван је огроман и закрчен којечиме, а у његовом дну је једна велика слика. Њен садржај се не види јер је прекривена дебелим слојем прашине. Рембрант прилази слици, кружним покретом отире рукавом прашину са једног њеног дела и у том очишћеном сегменту указује се лик једног од протагониста „Ноћне страже”. Одмах затим, у крупном плану, видимо изборано и злурадо насмешено лице Рембранта. Он изговара једну једину реченицу: „Ово је могао да наслика само велики мајстор”.

Љуба Поповић, Политика

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.