БЕОГРАД: Годишњица смрти академика који је робијао јер је 20 година пре распада знао судбину СФРЈ

ИСКРА на Фејсбуку

Граничник СФРЈ (Фото: Sputnik/ AFP 2017)

Пре шест година преминуо је Михаило Ђурић, професор Правног факултета и академик, који је 1971. године био осуђен због излагања у расправи о уставним променама.

Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Његова предавања, јавне иступе и текстове красио је елегантан стил и прецизан језик. Професор Јовица Тркуља га сврстава у достојне следбенике београдског стила, чији је родоначелник у праву Слободан Јовановић.

Био је директор интернационалних семинара о Ничеовој филозофији у Међууниверзитетском центру у Дубровнику, гостујући професор филозофије на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугзбургу, члан САНУ-а, члан Савета редакције часописа „Праксис“, Управног одбора Корчуланске летње школе, Управног одбора Српске књижевне задруге…

Са Београдског универзитета професор Михаило Ђурић је удаљен, судски гоњен и осуђен на робију због излагања на састанку Секције удружења универзитетских наставника на Правном факултету у Београду 18, 19. и 22. марта 1971. године у оквиру јавне расправе о уставним амандманима, којој су присуствовали и представници Уставне комисије, Врховног и Уставног суда СР Србије, представници студената и Савеза комуниста. Професор Ђурић је у тој расправи упозорио да је СФР Југославија већ практично разбијена амандманима из 1971. године и да српски народ не може на то да буде равнодушан.

Под насловом „Смишљене смутње“ излагање је, као и цела дискусија, објављено у часопису „Анали“ Правног факултета у Београду, како би савезни представници добили што више материјала за коначну израду уставних амандмана, али тај материјал је уместо њих користио јавни тужилац. Поред Ђурићевог излагања, пажњу окружног јавног тужиоца изазвали су прилози Косте Чавошког „Уставност и право вета“, Стевана Ђорђевића „О избору председника Републике по амандману XXXVI“ и Андрије Гамса „Концепција амандмана: историјски промашај — научна збрка“.

Веће Окружног суда у Београду је 17. јула 1972. године професора Михаила Ђурића осудило на казну строгог затвора у трајању од две године („непријатељско деловање против друштвеног и државног уређења“, „подстицање и позивање на разбијање братства и јединства народа Југославије“, „злонамерно и неистинито приказивања друштвено-политичких прилика“).

Врховни суд Србије је 4. јануара 1973. затворску казну професору Ђурићу смањио са две године на девет месеци, које је професор одлежао у Забели.

Смишљене смутње

Делови излагања на уставној расправи Секције удружења универзитетских наставника на Правном факултету у Београду 18, 19. и 22. марта 1971. године:

„Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице.

Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи…

Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.

Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. Поготово жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору…

Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава.

Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?

Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски…“

rs.sputniknews.com, Б92

Тагови: ,

1 коментар

  1. Драгољуб Збиљић каже:

    Хвала и слава Михаилу Ђурићу. Треба му подигнути споменик његовом имену, памети и његовој људској громади у том смутном времену у коме си за мишљење могао бити линчован. Није много боље ни данас када за здраву и практичну мисао не морате баш ићи у затвор, али ћете бити лако и брзо изопштени итз јавности и нећете моћи да нормално живите ма колико паметни били.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.