100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Писма ратника и заробљеника

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

– У августу ћу, по четврти пут, на Крф. Једва чекам да пођем, нешто ме неодољиво вуче у Гувију, луку у којој су се, после албанске голготе, искрцали преживели српски војници, о чему сведочи и натпис на плочи постављеној у пристаништу. У војсци је био и мој прадеда Љубисав (рођен 1883), чије име носим, другопозивац треће чете другог батаљона десетог пука. Прадеда је преживео и острво Видо, опорављао се на Крфу и стигао на Солунски фронт – говори нам Љубисав Дамљановић, поверавајући нам овећу пластичну врећу папира са мноштвом квита, тапија, уговора, објава, војничких и заробљеничких писама и дописница, а све с краја 19. и почетка 20. века; да листамо, да се сналазимо.

Праунук Љубисав је пре неколико година случајно пронашао поменуте хартије у породичној кући у сувоборском селу Коштунићи; биле су у старој картонској кутији за ципеле. Прича нам оно што је од старијих чуо: прадеду се гроб не зна, нестао је још у првим јуришима при пробоју Солунског фронта. Очито још није проучио „архиву” из кутије за ципеле, иначе би сазнао још понешто што смо ми открили читајући.

Први наш „сусрет” са Љубисавом јесте писана објава Суда општине Коштунићи од 29. септембра 1913. у којој „се моле успутне власти” да не праве сметње браћи Љубисаву и Велисаву, који одлазе у Призрен по тело брата Будимира, који је „погинуо од напада Арнаута”. Пред сам почетак Великог рата, он је у Косовској Митровици. Очито је учесник Мишићеве контраофанзиве, а два писма и једна дописница из марта, јуна и августа 1915. године, упућени мајци Јелени и супрузи Анки, говоре да се налази „на предстражи, на Дрини”.

У писму својој Анки од 1. августа захваљује на карти из које дознаје да су укућани здрави и живи, а кад је тако, могао би ратовати „још неку годину”. То је последње писмо пред албанску голготу и потом. Следећа стижу на адресу мајке, супруге и сина Драгослава током 1917. и 1918. године, али из заробљеничког логора у Немачкој: Кригсгефангененлагер, полазна пошта Геприфт. Долазе на логорским дописницама, цензурисана од управе логора. Свако почиње извештајем да је, „хвала богу, жив и здрав”, што и својим ближњима жели. У писму из марта 1918. године, Љубисав пише: „Мајко, добио сам од вас један пакет и у њему суво месо, и сир, и кајмак, и сувих шљива и колачића од шљива и јабука. Пишите ми како сте ви тамо и како живите.” Док су писма од пре повлачења преко Албаније била писана ћирилицом, из немачког логора Љубисав пише латиницом или комбинујући ћирилицу и латиницу, где слово В замењује немачким W: „Драгослаwе, драги сине”.

У гомилици папира пронађосмо и једну дописницу коју је мајка Јела писала сину у заробљеништву. Боље рећи, диктирала неком писменом сеоском деловођи: „Драги сине Љубо, ја, Анка, Совија и сва деца здрави смо и живи. Твојих шест карти добили смо на које ти редовно одговарамо. Од стоке имамо свега доста за нас, не брини, само ми се о теби веома бринемо. Желимо ти свако добро. Твоја мајка Јела.” Ова мајчина дописница, из неког разлога, није отпремљена на пошту, иначе се не би задесила у поменутим папирима.

Последња дописница из логора, датирана 11. августа (аwгуста) 1918. године, започета латиницом и довршена ћирилицом, понавља како је пошиљалац „здраво и добро, богу хвала”, али и осредњи тумач рукописа би је „прочитао” другачије. Јер, рукопис је нервозан, на махове нечитак, у већини исписаних редова речи нису одвојене једна од друге. Право чудо је да је, овако адресирана, дописница уопште стигла примаоцу: „ДрагозлаwДамљаноwићуселоКостунићи”. Очито је Љубисав био добро болестан, на измаку снаге – у Коштуниће се није вратио.

Остаје загонетно како је то „нестао при пробоју Солунског фронта”, а онда слао писма и дописне карте из логора у Немачкој. Доста реална претпоставка је да се, током дугих припрема за пробој, нашао међу извиђачима који су залазили у непријатељске редове, те да је откривен и заробљен. Уосталом, међу папирима пронађосмо и привремени пасош (Реисе-Паш) издат 15. маја 1917. на име Анке Дамљановић, са њеном фотографијом и роком важности до 15. јуна. Издала га је аустријска Крајскоманда у Горњем Милановцу. Праунук Љубисав не зна да ли је прабаба Анка, у тих месец дана, успела да отпутује у Немачку и посети супруга, али да је намеравала – јесте.

Политика

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.