МИХОЉСКИ ДАН КЛИКЕРАША ИЗ ДРЕЖНИКА: У ужичком селу малишани оживели дух заборављеног градског одрастања

25.10.2016.

Фото: Н. Јанковић

Кад се роди сваки је исти, повраћа и пишки где стигне, смеје се, онда почиње да се тетура около, као неки мали пијанац. Док трепнеш схватио је да прстићи нису само за чачкање носића, ето га у школској клупи, куцка у таблет скривен под читанком, израза лица невиног као да је слепу старицу преко Главне превео… А да га изврнеш наглавце, њега и све ужичке клинце редом од Сењака до Поре, од Забучја до Царине, не би им пар кликера из џепова истресао! Онда се неким чудом, сред михољског дана ту код школе у Дрежнику, дух прошлог времена градског, сеоском џадом расу…

Споредна сунца многих одрастања од Вардара до Триглава, заборављена, заблисташе на длановима дечака и девојчица.

– Кликери су сад дефицитарна роба, за то се побринуо локални Кинез – објашњавају дечурлија – Нас је ђака у Дрежнику тридесеторо, ми смо издвојено одељење Основне школе „Ђура Јакшић“, село Равни, три`јес једна хиљада Ужице.

Фото: Н. Јанковић

Они што су о кликерима понешто чули, одмах петама буше рупе у земљи. К`о бисери сијају „стакленци“ са шареним и они ређи са једнобојним перцима. И неуништиви бели „порцуланци“ отпорни на „чвоке“. Сићушним „пигуљицама“ добро баратају само асови кликерашке игре. Има и дебелих „тулумбаћа“ за хвалисање. И убојитих „металаца“ отпалих из точкова камиона Фабрике аутомобила Прибој…

– Учитељи су кликере ђацима узимали. И за уши вукли. А јок давали. Сад се тумбе окренуло! Кад ми онај мој подераних панталона кући дође и прљав к`о прасе, видећемо ми. Куку, види му блата под ноктима – поскакује бака једног малишана, а смеје се, све јој нешто мило, па питамо шта – Најрадије би он оне „Покемоне“ ко манит по Ужицу јурц`о, код куће да вози телефон, има пешаке унутра па и` гази! Каже, поени бако, поени. А отац му баш овако кликера игр`о…

Дух одрастања међу солитерима и кликере, у Дрежнику је настанио наставник Милош Рацић, историчар. Да деца упознају игру својих родитеља.

– Кликери, „пола – цело“ сличицама, „крајцарица“ и фудбал крпењачом, то су градске игре новијег датума, али су већ заборављене. Сада су староварошке. Зато смо приредили „Игре старог сокака“, малу ренесансу типичног детињства у 20. веку – објашњава омиљени наставник, журећи да настави игру.

– Оћемо ли ћозе? – изазива осмака, клињо шестак – Ћозе ти је без правила, `нако. Као вежба.

Кад је ћозе, резултат се не рачуна. Ћозе је прилика да новајлије заиграју са старијима. Без да кући иду поражени.  Кад очврсну, порасту, онда не може без правила. И то каквих – првих које научиш ван куће.

– Кликери су самосталан корак у свет. У тајновите односе међу малцима из улице, дворишта, блока, сокака или било чега што се браони или зелени међу солитерима. А почетак одрастања има своја правила – објашњава Урош Антић, намерни сведок чуда у Дрежнику, од малена ужички кликераш и врсни познавалац игре – „Збогом топли родитељски доме“, то ти је осећај стрепње док чекаш лифт, да се први пут спустиш пред зграду џепова пуних кликера.

Фото: Н. Јанковић

Сваки град у Србији имао је неписана кликерашка правила. У сваком граду, она су иста. Само су у сваком, називи за њих различити. У Ужицу је, знају дрежнички клинци, `вако било.

– Прво „карупиш“. Ко убаци у рупу, одмери четри прста, повуче црту и „пикира“. У случају да при „карупљењу“ погодиш противнички кликер, онда „чвока душа игра прва“. У случају кад су оба кликера у рупи, примењује се „мала или велика вађа“ – објашњавају углас.

Дигла се прашина. Осмак Марко Тодоровић и шестак Драгутин Милутиновић са ћозе прешли на право.

– Нема цвргољења – исправљају један другог сред дрежничке кликерашке гунгуле – Ја карупио близу рупе, а он намерно баца далеко, оће да бежи, то не може, то је „цвргољење“. Каже се још и „нема на пола бане“. Него рупу карупи! У Ловћенцу одакле је родом наш наставник Милош за „цвргољење“ кажу „крв“. Так`а им правила.

Времена још има за даљи пут у историју – за „крајцарицу“. Извуче однекуд наставник Рацић крајцару праву, ону цара Фрање Јосифа из 1894. Пронашао је у блату, у Ловћенцу кад је био мали. Новчић дрежничког делије Славенка Јевђића паде најближе линији. За награду, добио је пару са ликом краља Петра Другог из 1938. године, оригинал, к`о медаља.

За то време, Андрија Ђунисијевић из петог, зове на „пола – цело“, може и „пар – непар“ ко хоће и ко има „слиџа“. Пала је и „мењажа“ дупликата.

Фото: Н. Јанковић

– Изложили смо и старе албуме са фудбалских мундијала, Мексико осамдесет шеста, Италија деведесета… Да се види од кога је Меси занат учио – показује дечак из Дрежника Дијега „Божју руку» Марадону.

Е сад би деца да играју стварно, па колико стигну до мрака. Михољски дан је кратак, за дечију снагу прекратак.

– Може фудбал, али данас посебно, крпењачом играмо – чује се глас наставника Милоша – Онда кући, сутра је опет 21. век.

ЕРСКИ ХОЛИВУД У РАВНИМА

Омиљени наставник, млади историчар Милош Рацић стигао је у ужичко село Равни из Ловћенца, са севера Бачке. Дочекало га је упражњено место наставника. Са децом из Равни, Дрежника, Скржути и Никојевића основао је филмски студио „Радренис“. Направили су тако сеоски малишани ерски Холивуд, снимили су 75 кратких и један дугометражни филм, на историјске теме. А то је већ најновија историја, о њој смо већ писали.