Професор Крулановић живи за часну биографију: Због српског језика напустио мјесто помоћника директора

Фото: in4s.net

Један је од двадесет шесторице несаломивих никшићких професора, који су одбацили дневнике у чијим рубрикама је уведено да уместо српски језик, стоји – матерњи. Касније нешто, језик којим говори и пише око 63 одсто становништва Црне Горе, постао је – црногорски. Са новом азбуком, богатијом за два слова и другим „марифетлуцима“.

Радинко Крулановић Круле (48), у разговору, за „Новости“, подсећа да је то било 2004. године, да су његове колеге и он прошли и пролазе трновит пут истине, зато што су следили оно што је писало у тадашњем црногорском уставу, да је важећи језик српски, ијекавског изговора. Гро оних који су вратили дневнике, били су професори српског језика, али је било и оних других струка – биолози, физичари, филозофи… Није било за тако нешто одлуке, па је уследило и судовање. Уследиле су и кривичне пријаве против „бунџија“, који су наводно позивали на штрајкове и друге врсте протеста. И свако од њих је кренуо својим новим путем, путем истине, историје, традиције, путем којим је некада ходила Црна Гора.

Професор филозофије је, следећи управо истину, часно име своје породице, његошевску Црну Гору, напустио без много размишљања место помоћника директора чувене никшићке гимназије „Стојан Церовић“. Што би рекао Стефан Митров Љубиша, кренуо „с пуне куће у скитање и срамотно страдање“. И уследили су послови који немају никакве везе са његовим образовањем, а које је прихватао да би издржавао своју породицу – кћерку, сина, супругу и себе. Прво је, каже Круле, било – ништа. Онда се нашао у никшићком парохијском дому, где је био организатор промоције књига, али и „комерцијалних“ послова као што су свадбе и сахране. Култура и комерцијала заједно. Онда је радио у продавници, у „Албони“, касније „Џоли комерцу“, да би се пре четири године настанио у Будви, где је добио посао у такође приватној фирми „Цар инвест“.

Најважније у свему је да сам сачувао себе, свој пут, лични интегритет. Одавно сам научио да све што није утемељено на истини – не ваља. А њу следити, упорно, скупо је. Мени, пак, није тешко. Упорно следим мисао Данила Киша, да читав живот јесте, или треба да буде, борба за часну биографију. Нажалост, у Црној Гори је све мање оних којима је то животни мото, а много више послушника које није тешко уверити да је црно бело – прича Крулановић.

Круле, који истиче да се филозофија и књижевност потпуно преплићу, одрастао је на народној поезији. Епика и лирика – узми што ти више у том тренутку треба. Између прозаичне свакодневице, у којој се бави цифрама и другим практичним методама, чита и пише. Воли и прозу, јер њу васкрсава поезија. Њу и пише – до сада је објавио две књиге „Тишином ти говорим“ и „Ријечи које не дајем олако“. У припреми је и трећа, о којој ће причати касније.

Крулановић вели да мудрост није чаробна формула. Он је ту, око нас, и у литератури. Треба читати – Достојевски је највећи учитељ, али истовремено и мучитељ. Па ко хоће, вреди, неће се кајати.

– Кажу, да је дубоко срце човеково, које је једино место где се састају Бог и човек. Тако живим, ослушкујући, стражећи кад ће бескрај походити бескрај. У међувремену сакупљам капљице лирске, творећи капи, потоке, реке, небожедни океан поезије. Све друго је мање битно, осим тежње да Богом ходим и српски сањам – подсећа Крулановић.

„Целофанска“

– Не доликује уметнику да пише, како би рекао Савић, „целофанску књижевност“, фину, украсну питку – подсећа на Крулановићеву поезију др Ана Стишовић Миловановић. – За Крулановића су песници снени весници живота неког другог и нема другог песничког клонућа, осим оног када се поглед поете одвоји од сањаних зелених обала Итаке. Пад у баналност свакодневног, значи смрт поезије.

in4s.net
?>