НИКИТА БОНДАРЕВ: Довољно је да сваки Србин оде у Бугарску и види како се живи у ЕУ и НАТО

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

У ексклузивном интервјуу за РМагазин (дистрибуира се уз Недељник), један од водећих руских балканолога говорио је о перспективама Србије и региона у условима светских сукоба, о утицају догађаја из деведесетих година прошлог века на данашње суочавање са глобалним изазовима, о томе шта је Србија могла да научи на примеру суседних земаља које су прошле искуство евроатлантских интеграција и какве перспективе нуди чланство у НАТО-у за Србију, а какве за Црну Гору…

Шта би требало да предузму Србија, Црна Гора и Република Српска, које су се у садашњој геополитичкој ситуацији нашле између чекића и наковња? Да ли оне сада воде добру политику? Како се могу уклопити традиционалне везе и расположење народа са чињеницом да се те земље налазе у окружењу које им није наклоњено и имају прилично ограничен простор за маневар?

Никита Бондарев: У садашњим доста сложеним геополитичким околностима Србија и њени поменути суседи имају доста среће. Питање је хоће ли српско руководство умети да искористи јединствени капитал који поседује. У ком смислу је тај капитал јединствен? Многи људи у Србији проклињу санкције које су 1990-их биле уведене Савезној Републици Југославији и чије су се одређене последице, бар оне политичке, осећале и почетком 2000-их. А та околност их је заправо спасла од многих геополитичких опасности и саблазни. Они су тада на неки начин конзервирани, и у тако конзервираном стању су прошли кроз период када су многи суседи Србије на Балкану, а пре свега Бугарска, били на великим искушењима. Бугарска је ушла и у ЕУ и у НАТО. Сада је довољно да сваки Србин оде у Бугарску и да види како Бугари живе, па да схвати од каквог ужаса су историјске околности спасле Србију.

Бугарска индустрија је руинирана, тј. тотално уништена. Тамо индустрија уопште не функционише. Све се увози, па чак и пољопривредни производи. Чак је и парадајз на бугарским пијацама увезен из Турске. Бугарска није имала никакве користи од чланства у ЕУ и НАТО-у. Или, узмимо Грчку где Срби лети одлазе на море. Погледајте како се Грци из петних жила труде да некако избегну ужасну ситуацију у коју их је довела Европка унија, тј. да изађу из дугова у које су их у почетку увалили њихови пријатељи из ЕУ, дајући им годинама кредите са нејасном наменом, да би затим објавили банкрот Грчке. Србија је и то избегла. То се посебно јасно види по присуству крупног руског бизниса у Србији. Приватизација великих компанија у Србији почела је током 2000-их, тј. када је Русија мање или више почела већ да стаје на ноге, тако да су се руски пословни кругови тада већ интересовали за одређене инвестиције у иностранству. Тако се у Србији појавио велики број руских компанија различитог нивоа – од економских гиганата као што је „Газпром” до неких ситнијих фирми. У Бугарској то није случај. Србију нису у потпуности освојили западни холдинзи, као што је то случај у Бугарској и Румунији. Истина, у Србији су западне компаније заузеле медијски простор.

Србији се веома исплати што руски и западни бизнис присуствују отприлике у истој мери. Та околност јој пружа могућност да некако маневрише. Огроман заначај има чињеница да Србија није ушла ни у НАТО, ни у ЕУ. Сада не треба ни да покушава да се закачи за тај воз, утолико пре што се воз распада и све спорије иде, а вагони се одвајају, као што се, на пример, одвојила Велика Британија. Грчка такође сања о изласку из Европске уније. Срби треба да буду веома срећни што нису у ЕУ. Исто важи и за Црну Гору и Македонију.

Шта мислите, да ли су Срби свесни тога?

– Било би добро да Срби некако са стране погледају сами себе, своју земљу и своју економију. Они много путују по свету, студирају или раде у иностранству, али свој народ не посматрају са стране. Ако би то учинили, онда би им постало очигледно све оно о чему говорим.

Које још предности има Србија поред поменутих економских околности?

– Ако се мало одвојимо од економије и погледамо социјални пресек, онда можемо рећи да русофилско расположење српског народа и огромна симпатија према Русији, и лично према Путину, такође представља велико и драгоцено национално наслеђе. То русофилство је очигледно сваком посматрачу са стране, па и са Запада. Поједине своје неуспехе српско руководство у дијалогу са западним партнерима увек може да оправда на следећи начин: „Ви не схватате, наш народ воли Русију и ми не можемо ту ништа“. И мора се признати да српско руководство ту могућност заиста максимално користи. Друга је ствар што треба ипак изабрати једну столицу на којој ћете седети, а српско руководство управо то није у стању да учини. Русофилство се користи искључиво за оправдавање неспремности Србије да испуни низ услова које јој постављају САД и ЕУ, а то су признање независности Косова, одустајање од пружања подршке Републици Српској и признавање права Црне Горе на чланство у НАТО-у и ЕУ.

Могао би се, међутим, осмислити и ефикаснији начин за коришћење поменутог ресурса. Српске власти би могле активније користити русофилство српског народа уместо што се само скривају иза њега као иза паравана. На пример, Србија би се могла придружити неким економским савезима које промовише Русија, и то не би представљало препреку за чланство у западним економским савезима. Евроазијска интеграција се може спроводити заједно са европском интеграцијом. Ту нема никаквог антагонизма.

Предност представља и јединствени географски положај Србије као транзитне земље, као земље која је негде на пола пута између Блиског истока и централне Европе. Међутим, српски народ је тог јединственог географског положаја постао свестан тек сада, када су се појавиле гомиле блискоисточних, сиријских и осталих избеглица. Људи су одједном схватили да је сав тај Блиски исток у ствари ближи него што се мислило. Са друге стране, врло споро и постепено се појављује мисао да би се та географска предност могла одразити и кроз транзит неког терета, на пример, фосилног горива. „Јужни ток“ није заживео и није јасно шта ће у том погледу даље бити. Највероватније ће доћи у обзир нека варијанта блиска првобитним плановима везаним за „Турски ток“.

То ће бити добро, јер ће европски огранак тог гасовода очигледно проћи кроз Србију. Србија је у том пројекту заправо један од најважнијих актера. И српски експерти и српска интелигенција треба да схвате да сви ти пројекти везани за нафту и гас имају коначан циљ, а то је транспорт фосилног горива из Русије у централну Европу и Италију. Куд год да прође тај, цевовод он ће проћи и кроз Србију. Према томе, Србија не мора бити пасивни посматрач. Она у принципу може чак и да диктира своје услове, али наравно, без ћудљивости коју је последњих година испољавао Бојко Борисов у Бугарској. Борисов се, додуше, већ годину и по дана понаша прихватљивије, тако да је и његов став према „Јужном току“ сада логичан и исправан. Али управо је он претходно „сахранио” тај „Јужни ток“. Није добро када човек покушава да учини нешто што превазилази његове могућности. Тако и у геополитичком смислу не треба тежити ка висинама које су недостижне.

Шта би Србија требало да ради по питању чланства у НАТО-у? Да ли да се и даље придржава војне неутралности?

– Чак ни Вучић не говори о чланству у НАТО-у. Али не треба поистовећивати неутралност са несврстаношћу. Те појаве су сличне, али нису идентичне. За малу државу, окружену земљама које јој нису наклоњене (попут Албаније, на пример) једини спас је да не припада ниједном војном блоку.

Међутим, неутралност као универзални одговор на сва питања и све геополитичке изазове није прихватљива. Могу ли Срби бити неутрални по питању независности Косова? Не могу, наравно. Постоје многа геополитичка питања по којима принципијелно није могуће бити неутралан. Једно од таквих је јачање односа између Србије и Русије. Може се бити само за или против.

Коштуница је, на пример, на челу Србије направио велики пропуст управо у том погледу. За њега је неутралност била одговор на сва питања. Неутралност као неприпадање ниједном војном блоку је добра, али неутралност као одсуство сопственог геополитичког програма је веома лоша.

Видимо да ће Црна Гора, по свему судећи, наставити свој пут у НАТО. Како се све то може завршити?

– Ако Запад одлучи да прогура Црну Гору у НАТО, мислим да ће он то на крају и постићи уколико други актери на светској политичкој сцени (Русија или Кина, рецимо) буду потпуно пасивни. Црногорска опозиција не може сама да се бори против агитационе, пропагандне или, не дај Боже, војне машинерије НАТО пакта.

Са друге стране, пратећи западне медије стичем утисак да је појединим вашингтонским стратезима најзад допрло до свести да Мило Ђукановић са својих 27 година владавине уопште није добра, демократична и транспарентна варијанта. Ђукановић ипак није способан да буде лидер младе европске демократије. Мислим да у циљу очувања постојећег политичког курса западни пријатељи Црне Горе могу лако да се одлуче за неку рокаду, тј. да уместо Мила поставе неког из његовог најближег окружења, можда Душка Марковића. То се може очекивати и мислим да ће тако и бити. Биће формирана коалициона влада на челу са неким из Ђукановићевог окружења, уз учешће појединих слободних представника опозиције, можда чак и некога из коалиције „Кључ”. И та влада ће се правити да је наивна, тј. чак ће и учинити неке очигледне уступке патриотској јавности, али ће ипак увести Црну Гору у НАТО.

Може ли се то спречити?

– Сви ми треба нешто да предузмемо како се то не би догодило. Не само Русија, него све европске конзервативне снаге, и евроскептици, којих у Европи има доста. Ако ништа друго, треба макар дати до знања широким народним масама у Црној Гори да се ми солидаришемо са њиховим антиатлантским избором. Засада се, међутим, ништа слично не дешава. Мени се људи из Црне Горе жале да се тамо осећају као да су у потпуној изолацији. А када се неко осећа као да је у изолацији, онда он, наравно, нема јаку жељу да јуриша грудима на бункер када то нико не види, не хвали и не подржава.

Ако Црна Гора уђе у НАТО, хоће ли у том случају њени односи са Русијом зависити од односа Русије са НАТО-ом?

– Наравно. Ми од појединих црногорских политичара стално слушамо питање: „Зашто се Руси тако плаше нашег уласка у НАТО?” и тврдњу да је то, напротив, нешто веома добро. Кажу: „Ми ћемо бити руски тројански коњ у НАТО-у“. Али упоредите 60.000 Црногораца са целим НАТО пактом… Према томе, ако неко верује таквим причама, нека мало боље размисли о свему.

Vostok.rs, Игор Греков, Руска реч

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.