ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Преиспитивање евроатлантске окупације

ИСКРА на Фејсбуку

Драгомир Анђелковић (Фото: РТРС)

Како се приближавају општи избори у Босни и Херцеговини, све интензивнија је кампања западних и прозападних медија и других пропагандиста, како у тој земљи и нашем региону тако и у европским размерама, против Русије и Турске, односно БиХ политичара који се сматрају њима блиским. Када се ради о сузбијању онога што се доживљава као одраз руског утицаја ту се ништа битно, осим донекле интензитета деловања, није променило. Антируска акција траје готово две деценије. Новитет је то што се све негативније третира Анкара и у извесној мери њени муслимански партнери у БиХ. Порука оних који се, док позерски причају о демократским вредностима, заправо боре за очување класичног евроатлантског протектората над државном заједницом којом се бавимо, гласи: нећемо допустити да БиХ постане руске губернија или турски пашалук. На страну сада забринутост водећих западних фактора због губитка неприкосновене доминације у БиХ, али да ли постоји више-мање истине у њиховим страховима да јачање руске и турске улоге води дестабилизацији те сложене државне заједнице?

КАВКАСКА ИНИЦИЈАТИВА

Русија је током грађанског рата у БиХ, уз извесна одступања од западног курса у прилог српских интереса, ипак водила политику компатибилну са Вашингтоном и његовим савезницима. Уз ублажавања истог приступа, тако је било све до средине прве деценије новог миленијума, када је у светлу свестраног јачања и враћања на глобалну сцену, Москва кренула и путем аутентичног, по Србе много повољнијег, приступа босанско-херцеговачкој (гео)политичкој збиљи. Када се ради о праћењу западних политичких путоказа, слично је било и са Турском. Додуше, с том разликом што се ослабљења Јељцинова Русија пред Западом повијала и на Балкану неретко невољно али покорно вукла за њим, док је Турска полетно доприносила његовој политици.

Муслиманима, и то агресивно у прилог, НАТО активност на просторима некадашње Југославије наилазила је, што је и разумљиво, на велике симпатије Анкаре. Није имало никаквог значаја то што је тамошњи режим у то време био секуларан. Стари сентименти заборава немају, а везе између Турске и балканских муслимана – од етничких до духовних – уз то су у много чему врло виталне. Тако да су, суштински, Турска и западни чиниоци атлантског блока и по питању БиХ били хомогени. Парадоксално је да по питању јединственог а форсираног приступа подршци муслиманима на Балкану до раскорака међу њима долази са Ердогановим учвршћивањем на власти и са институционалном ревитализацијом исламског наслеђа у Турској. Испоставило се да је таква Турска много мање склона евроатлантском исламизму у БиХ од оне секуларне.

Све је на видљив начин у том смеру кренуло од посете актуелног лидера Турске Путину 2009. године. Током мајског сусрета са њим у Сочију, Реџеп Ердоган је подвукао посебну одговорност Турске и Русије за развој догађаја у области Кавказа и Балкана, као и на Блиском, односно Средњем Истоку, те потребу да у свим тим осетљивим а за обе силе битним зонама, оне делују усаглашено. На то се ускоро надовезала изјава тадашњег турског министра спољних послова Ахмета Давутоглуа да би у решавању кризе у Босни и Херцеговини већу улогу требало да имају Анкара и Москва. Посебно је истакао: „Срби се осећају много угодније када виде да је Русија присутна. Бошњаци би се, такође, осећали сигурније уколико би Турска била укључена у тај процес”.

МАЛОАЗИЈСКА ПУКОТИНА

Иако уз извесне застоје па и регресе, процес отопљавања руско-турских односа траје од тада, што се манифестовало ако не и кроз већу сарадњу у вези са приступом БиХ – ограничимо се сада само на тај део нашег региона – онда макар кроз несумњиво повећан ниво разумевања за тамошње позиције друге стране и настојање да се избегну директне конфронтације. Не треба шире објашњавати зашто је за Русију све то повољно, али откуд такав заокрет у Турској и да ли је он искрен или се ради само о перфидном, уз све идеолошке разлике ипак договореном, геополитичком маневру Анкаре и Вашингтона?

Јачање турске улоге на простору Балкана дуго је било део империјалне политике Вашингтона. Она је – што је код нас у својим текстовима и књигама аргументовано анализирао новинар и публициста Милорад Вукашиновић – била срачуната на стварање треће велике зоне америчке хегемоније (за разлику од некадашње прве, на простору Латинске Америке и друге, хладноратовске, која је обухватала Западну Европу) на простору који се протеже од европског (југо)истока до Пакистана, са епицентром на подручју Персијског залива. У том контексту се на Босну гледало као на западну границу америчке источне империје (од БиХ западнију зону доминације САД ипак више не можемо свести на неоколонијални ниво који би, чак и условно, назвали баш империјалним подручјем).

Уз сву своју величину и снагу, са уграђеним атлантистичким „осигурачима“ у војни врх и у специјалне службе као и политичку, економску и административну елиту, Турска је доживљавана као специфичан али ипак интегрални део те америчке „источне империје“. Са тријумфом снажног лидера инспирисаног турском националном и отоманском државном величином – чији је исламско наслеђе ипак, ма колико битан елемент, али не и ексклузивни оријентир – томе је морао доћи крај. Или је, да ствари обрнемо, Ердоганова судбина морала је да буде таква да он доживи политички ако не и још гори суноврат. У том светлу треба гледати и на покушај, нема дилеме уз америчку асистенцију, пуча у Турској 2017. године.

КОНТРАПРОДУКТИВНИ СНОВИ

Преврат је пропао а из њега је Ердоган изашао јачи. Руско-турски односи су – после покушаја од стране америчке „пете колоне“ у турском систему да их лукаво уруше са обарањем руског авиона 2015. године – добили нови узлет. Ту је стављена и тачка на дилеме да ли на приближавање Анкаре Москви треба гледати из перспективе турског Тројанског коња. Не треба! При томе одмах да нагласим, далеко да те силе немају интересну колизију те да има места очекивањима да њихови односи у нашем региону и шире имају само ружичасте перспективе. Штетно је имали такве илузије али је чињеница да је створен много већи простор за сарадњу Русије и Турске те основ за избегавање негативних усијања међу њима и за бар асиметрично компромисно разрешавања спорова. Или, где то није могуће, трасиран је пут проналажења модела вивенди. И то је већ повољно за Србе и друге народе БиХ.

БиХ је, у духу деветнаестовековне колонијалне политике, у послератном периоду систематски редефинисана у протекторат САД и ЕУ. Под изговором да је то нужно ради превазилажења ратних рана и очувања јединства те заједнице, она је стављена под својеврсну окупациону управу. Срби, у старту свесни да се ради о успостављању колонијалне администрације и одбојни према онима који су у рату подржавали другу страну, са стабилизовањем Додика на власти (који је у фази успона и сам морао да игра на западну карту) и враћањем Русије у игру, успели су да у оквиру свог (кон)федералног ентитета Босне и Херцеговине, одрже какву-такву аутономију.

Што се тиче тзв. Бошњака, они су постали жртве илузије да је могуће створити унитарну Босну. На нивоу државне заједнице, као и Срби, умногоме се налазе се под узурпаторским суверенитетом свемоћног високог представника и других експонената неоколонијалне управе. Но, за разлику од Срба, немају свој ентитет, већ живе подељени у више кантона, у федерацији са Хрватима. Извесно задовољство налазе у доминацији коју су умногоме успоставили над њима, али ту се пре ради о психолошкој сатисфакцији „малих људи“ и личној политичкој и материјалној користи бошњачке политичке касте. Нефункционалан оквир у који су на ентитетско-кантоналном нивоу БХ муслимани смештени, не омогућава им да заокруже и консолидују свој државни простор. Нити да окончају, што је за тај млади народ врло битно, процес етногенезе. Бошњаци и даље, стиче се утисак, пре знају шта нису него шта јесу, односно пре сањају о држави него што је имају.

ГЕОПОЛИТИЧКА ЛОГИКА

Превазилажење решења која су их осудила на лагано труњење, уз помоћ Турске и Русије, за тзв. Бошњаке представља спас ништа мање него за Србе и Хрвате. Ако они то још дубински нису увидели, чини се да Анкара јесте. Она схвата да су за Вашингтон и ЕУ њени балкански штићеници обично топовско месо. Ипак, то претпостављам није носећи стуб новог турског приступа Балкану. Моћне државе су сурово прагматичне. Да би суштински ослободила себе, односно да би изашла из евроатлантских стега које је притискају и са западне (балканске) и са источне (блискоисточне) стране она мора да покуша да ослаби и колико је год могуће размонтира америчку „источну империју“ чији је БиХ, уз Косово, најважнији европски део.

Мале државе могу да буду лојални следбеници моћних покровитеља, али државе са великом визијом и реалном снагом, то не остају чим им се укаже прилика да се еманципују. Чак и Немачка и Јапан – државе које су 1945. окупиране од стране САД и уз помоћ америчког бизниса, медија, културе, а уз посвећен рад америчких специјалних служби (директно и у софистицираном виду) свестрано препариране – у домену видокруга своје идентитетски модификоване елите пробају колико-толико да се отргну пуној контроли. А Турска никада није била окупирана и на истоветан начин „идеолошки“ обрађена, ма колико да је прожимана западним петоколонашким елементима. Зато је њен нови геополитички курс логичан. Пре или касније после пропасти СССР-а кога се плашила (после кратке фазе ослањања на њега по окончању Првог светског рата), морала је њим да крене. Да није било Ердогана нашао би се неко други лидер и једино би његов приступ, вероватно, био мање енергичан и другачије идеолошки обојен.

На простору Блиског истока као и Кавказа, као и на Балкану, Анкари се не исплати да буде слепи амерички следбеник. С друге стране, Руска Федерација нема амбиције да се према Турској поставља као старији партнер. Москва доследно и енергично штити своје интересе, али уважава и право других да тако поступају. Не негира им га у име лицемерних прича о некаквим вредностима чији је ексклузивни чувар и интерпретатор. Другим речима, не намеће став, као што то чини Вашингтон, да су њени интереси нешто свето и за све народе и земље само по себи добро, док су туђи оличење себичности па и зла, већ реалистично прихвата да је нормално да се свако бори за себе. Отуда, суштински сада постоји много већи простор за сарадњу између Москве и Анкаре, него Анкаре и Вашингтона. А Турска и Русија знатно више својих интереса могу да зашите уз сарадњу него ако се директно сукобљавају.

ЕВРОАТЛАНТСКА АСИМЕТРИЧНОСТ

То несумњиво схватају и евроатлантски стратези, односно њихови балкански пиони. Зато су нервозни али и врло опасни. У Републици Српској сада већ форсирано – свесни да је спољни притисак само контрапродуктиван јер хомогенизује Србе – са акцентом на предстојећим изборима, предузимају све што могу како би ослабили и по могућности срушили Додика кога перципирају као кључну препреку за реализацију њихове политике у БиХ (а то је креирање хаоса кроз нефункционалну централизацију која учвршћује евроатлантску превласт). У Федерацији БиХ или муслиманско-хрватском ентитету, поступају нешто комплексније.

Ако по делу хрватске политичке елите који стигматизују као сувише близак Србима и Москви, скоро као и по Додику отварају баражну ватру, са БХ муслиманима поступају вишеслојно. Ниједну опцију ту још не третирају као потпуно непријатељску већ се труде да у сваком табору у своју мрежу улове што више политичких „душа“. Није им мило што Бакир Изетбеговић говори да је Ердогана послао сам Бог и оптужују га за вазални однос према Анкари, али га ипак не одбацују. Још мање његову партију. Не треба се заваравати да је супротно те да су њихови нападипримера ради, на њега истоветни деловању против врха РС. Једно су пацке а други покушај политичког „убиства“. Уосталом и Изетбеговић се у околностима када није имао куд више приклонио Турској, а радије би остао, да је могао, у позицији између ње и Запада. Штавише још није спалио мостове који његовом СДА омогућавају да пређе на западну страну.

Тако ствари стоје међу БХ муслиманском политичком елитом, а на Турској је да, не примарно у нашем, већ у сом интересу, учини нешто да ојача и учврсти премоћ у БХ муслиманском корпусу. Ако успе у томе створиће основ да руку под руку са Русијом, у сарадњи са конститутивним народима БиХ, допринесе напретку те државне заједнице као и са успехом на том пољу скопчаном јачању свог међународног престижа. Када се ради о Русији она је много мање од Турске у Федерацији, укључена у политички живот РС. Србима је довољно да Москва спречава прекомерне евроатлантске притиске и потенцијалне наранџасте ударе на Бањалуку. Не треба им више. То је већ довољан оквир да међу Србима и на окобарским изборима непоколебљиво тријумфује национално одговоран и државотворан дух. Узгред, ту много више мислим да на избегавање атмосфере деструктивних међусрпских подела и консензус око одбране РС, него на пука партијска надигравања.

ФУНКЦИОНАЛНО РЕШЕЊЕ

Избори у БиХ ће доћи и прићи. Стари проблеми ће остати. Запад, уверен сам у то, нема снагу да наметне српском народу оно што он не жели. Тако је било и док је деловао усаглашено са Турском, камоли сада када, без обзира на слогу Берлина и Вашингтона на пример око потискивања турског и руског утицаја у БиХ, у много чему ни поменути центри моћи нису усаглашени. С друге стране сарадња Москве и Анкаре и те како може да доведе до релаксације стања у БиХ. До тога је реално да дође само ако се елиминише окупациона оправа коју оличава ОХР и у духу аутентичног дијалога конститутивних народа БиХ крене путем делотворне афирмације дејтонских принципа. До сада правог дијалога није било већ се радило о симулирању помирења док су са стране креирана и наметана решења која никоме у БиХ нису одговарала.

Уз сарадњу Москве и Анкаре могуће је пронаћи ако не више онда модус вивенди између Срба и Бошњака, и удахнути живот БиХ док тамошњи народи другачије не одлуче, наравно без угрожавања суштине дејтонске конструкције. Више ирационалне централизације показало се да је довело до мање БиХ, па би ваљало пробати да се до више среће у државној заједници дође функционалном децентрализацијом по изворном дејтонском рецепту. Није проблем у Дејтону већ у његовом саботирању, а Русија и Турска могу да допринесу да се такво стање превазиђе.

Када смо код тога корисно је да се овде подсетимо што је на Ердоганов предлог изнет у Сочију пре тек нешто мање од десет година Путин одговорио. Рекао је да у кризним регионима решење треба да буде пронађено од стране тамошњих народа, а друге земље могу да буду само посредници и да тако подрже процес превазилажења проблема, односно да буду гаранти реализације договореног решења. Ако Турска и има империјалне амбиције на Балкану, Русија их очито нема. Па ако Анкара истински жели да у нашем региону изађе из сенке Вашингтона па и Берлина – а као што сам рекао уверен сам да нема више сумње да је у томе озбиљна – и на одржив начин постане аутентичан фактор, мораће да макар ограничено уважава вољу свих БиХ народа, односно да одустане од наивних геополитичких флоскула и сентименталних ставова о добробити османлијског поретка за Балкана. Иначе, све Турске приче о хармоничној улози те земље остаће пука прича, од које ни Анкара неће имати нарочиту корист. Камоли да ће је имати они којима, како каже, услед историјски условљене блискости, жели да помогне.

САЛДО УСПЕХА

Да би Турска постигла гол у БиХ, значи нужно је да коначно покаже добру вољу и према РС, а када се ради о другом ентитету, да се активно укључи у процес отрежњења БХ муслимана да не могу у миру да остваре своје ратне циљеве. Њихова елита добро разуме да у новим светским геополитичким околностима од тога нема више ништа, али време је да изађе из штетних оквира заваравања свог народа ради стицања политичких поена. Ако то није могуће пре овогодишњих избора, на Анкари је да ради да се то деси после њих. Само Сарајево неће бити у стању да рационализује своју политику, а то је за стабилизацију прилика у БиХ једнако важно као и успех који се очекује да са својим политичким саборцима у РС постигне Додик, односно они Хрвати који схватају да је излазак из садашњег окупационог стања једини пут да њихов народ опстане у БиХ.

После свега реченог да у пар редова експлицитно одговорим и на почетку текста наведене оптужбе западних пропагандиста да се над БиХ надвија сенка претварања у руску губернију или турски пашалук. Јасно је да су у питању обичне глупости. Нити Турска има потенцијал да наметне своју превласт у РС, нити Русија то може да постигне и да којим случајем хоће међу БХ муслиманима и Хрватима. Евентуално би део БиХ могао да постане руска зона превласти а део турска, али из објективних разлога никако цела та државна заједница не може да потпадне под хегемонију једне од тих сила. Уз то је, иако теоријски могућ, у пракси искључен и ексклузивитет Русије и Турске у РС односно ФБиХ, јер се тамо укрштају снажни интереси и полуге за њихову подршку Србије, Хрватске, САД, В. Британије, Немачке, других ЕУ чиниоца, низа арапских држава и Ирана.

Русија и Турска, како у свом тако и у интересу народа БиХ, само могу да допринесу да се дефинитивно разбије западни окупациони оквир а не да макар парцијално, а тим пре целовито, у БиХ успоставе аналогни свој! То су доказиве чињенице за разлику од ирационално утемељених, срачунатих на разноврсне страхове БиХ, регионалне и шире јавности, евроатлантске лажи. Оне се шире да се истина која, ако се хладне главе размисли, свима у БиХ користи, не би чула и на прави начин разумела!

intermagazin.rs, Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.