КРВЉУ ИСПИСАНА ПЕСМА САЊАРА: 133 ГОДИНЕ ОД РОЂЕЊА СЕРГЕЈА ЈЕСЕЊИНА, НАЈПОПУЛАРНИЈЕГ ПЕСНИКА XX ВЕКА

ИСКРА на Фејсбуку

Сергеј Јесењин (Фото: Wikipedia)

У аутобиографској белешци Сергеј Јесењин записао је: “Родио сам се 21.септембра (3.октобра по новом календару) 1895. у Рјазанској губернији, срезу Рјазанском, Козмонској области, селу Константинову. Кад ми је било две године дали су ме на васпитање прилично имућном деди по мајци, који је имао три одрасла сина,с којима сам провео готово читаво детињство. Моји су ујаци били преки и осиони момци. Кад ми је било три и по године ставили су ме без седла на коња и потерали га у галоп. Сећам се да сам се много уплашио и чврсто сам се држао за гриву. Затим су ме учили да пливам. Један од њих, ујак Саша, стављао ме у чамац. Удаљавао се од обале, скидао са мене одећу и бацао ме у воду. Упалшено и невешто пљескао сам рукама све док се не бих загрцнуо, он је викао“мрцино, ниси низашта!“

Касније у осмој години, другом ујаку сам често служио као ловачки пас и пливао бих по језеру за устрељеним дивљим гускама. И по дрвећу сам се добро верао. Међу децом сам увек био коловођа и велика свађалица и вечито пун огреботина. За несташлуке ме је једино псовала бака, а деда ме је и сам подстрекивао на тучу, говорећи баки да ме не дира и да ћу тако само ојачати. Баба ме необично волела и њеној нежности није било граница… „

Плавокоси Серјожа већ са девет година почиње да пише стихове, и  у седамнаестој години има довољно песама за збирку“Уранак.“  Песме шаље престоничким часописима и не схватајући зашто их не објваљују одлази у Петроград.  Сусреће Блока, Кљујева, Городецког. Уписује се на универзитет Шањавског али ће убрзо поново отићи у село

У књижевним салонима појављује се кудрав и плав у модрој рубашки, гуњу и чизмама с наборима.  У Петроград је допутовало непатворено сељаче из Рјазанске губерније и у уморну и декадентну средину руских песника унело свежи дах својих метафора у којима се ослањао на фолклорне мотиве и сеоску визију света.

Веровао је да ће Револуција 1918.године успети да оствари народне идеале и Русију претвори у сељачки рај, у социјалном, духовном и религиозном смислу.

Прва збирка песма“Радуница“(Задушнице“) објављена је 1916.године с религиозном симболиком коју су обрађивали руски симболисти. Критика признаје његов таленат , а бива представљен и царици. Царица му је након читања рекла да су његове песме лепе, али и врло тужне. Одговорио јој је да је таква цела Русија.

У једном врло кратком периоду прихватио је имажинистичку теорију песништва по којој слика-метафора- поређење постаје доминантан посптупак, а песма није организован облик, већ слика: „Речи то су слике свих предмета и свих појава у човековој околини; њима се он бани, њима и напада. Нема беспредметне и бестелесне речи, и она је такође недељива  од живота, као и читав многоструки и многооки арсенал умјетности.“

Потом ће се крoз неуморно креативно тражење  приближити Пушкиновој генијалној једноставности. Учио је од народа – језикотворца и од класика. У раној младости напамет је знао народни еп“Слово о Полку Игорову“, руске бајке, легенде из финског епа „Калевала“ и стихове многих песника, у првом реду Пушкина.

Све се то нашло и у његовом стваралаштву.“Четрдесетороусти“, „Ана Сњегина“, „Пугачов“, „Песма о великом походу“, „Исповест мангупа“ и „Персијски мотиви.“

Слава је била основни, главни циљ коме је тежио. Пред бронзаним Пушкином стајао je као пред причешћем, спреман на све само да би његово степско певање једног дана могло да се излије у бронзу.

Славу, горку, посмртну славу песника, обезбедили су му његови генијални стихови који се и данас и читају и говоре наизуст широм земног шара.

Неке од песама као што су“Певај, певај на клетој гитари“, „Писма жени“, „Тако ми је тужно да те гледам“, „Исповест мангупа“, „Русија бескућна“, „Нећу да се варам, идем с раном“, као и једна од најпознатијих „Песма о керуши“, остаће заувек не само у руској већ и светској литератури као песнички образац:

Јутрос тамо где стрн шуми,лупка,

    где се бели трска, у гугути,

    седморо је оштенила кучка,

    седморо је оштенила жути`.

        (…)

    А она је за трагом трчала,

    Стизала га као кад уходе…

    И дуго је, дуго је дрхтала

    Незамрзла површина воде.

 

Клонећи се филозофских примеса у поезији, стиховних контрукција, Јесњин се првенствено обрћао нашој души душом песме сопственог бића чистим искреним лиризмом.

Његов лични живот популарног песника обиловао је скандалим, алкохолима, тучама, сукобима, љубавним везама.  Женио се три пута, први брак са Зинаидом Николајвеном Рајх( са којом је имао кћерку Татјану и сина Константина), други брак са славном балерином Исидором Данкан, називана је“љубавном везом столећа“, затим са Софијом Андрејевном Толстој, унуком Лава Толстоја и  сваки од њих био је прожет болом, неразумевањем, свађама и горчином.

Љубав са Исидором Данкан, започела је када је њему било 26 а њој 44 година и све време трајања била је испуњена осим жудње и страсти и, свађама, неспоразумима и растанком. После растанка од ње му је остао прелепи свилени шал, којим ће(по неким непровереним сведочанствима) обмотати грло и једним  његовим крајем завезати за радијатор у „Англтеру“.

(Други Исидорин шал обмотаће се око њеног грла и точкова аутомобила који је возила и занавек угасити живот жене чије је тело поседовало  магијску заводљивост покрета којим је покорила свет и која је једини прави излаз и након растанка од Јесењина и смрти своје двоје деце, налазила у потпуном предавању тела пламеној снази игре на подијуму у којој је изгарала и њена  душа).

    И поред огромне популарности у делу Јесењина  присутна је од самог почетка стварања трагична нота. Упркос шаренилу боја његових раних стихова, очигледна је сентименталност, елегичност и жал за нечим што се никако не може достићи нити песмом докучити. У његоовј најбољој(по мишљењу критичара) поеми“Црни човјек“ која исказује двојство човјекове/пјесникове личности и која је једна врста снажне варијанте Бодлерових „вампира и фантома“. Особеност Јесењинове лирике у периоду који је критика означила као хулиганско-крчмарски циклус- и када су већ изражавали жалост после његових стихова“Не жалим, не дозивам, не плачем“- састоји се у томе што се јаче распаљују пламени битка, чим оштрије пјесник осјећа неизрециву љепоту живота, његову пуноћу и снагу, тимдубље и болније осјећа и његову краткотрајност.

У песми посвећеној Пушкину (1924) одаје почаст оснивачу руске поезије, али  исказује и снажну слутњу у подударности песничких судбина.

Огромна размера његове популарности свуда у свету по речима руског писца Јурија Тињанова и биографа великих руских песника, заснива се на чистој осећајности:

“Читалац се односи према његовим пјесмама као према документима, као према писму које је поштом добио од Јесењина; јер је ова личност повезана с емоцијом била довољно увјерљива да прекрије стихове, да израсте у својеврсну изванлитерарну чињеницу која се налази изван умјетности ријечи.“

Иако је његов живот био тако кратак његово литерарно наслеђе је веома велико. Кроз неуморно креативно трагање он се приближавао Пушкиновој генијалној једноставности, како је сам говорио: „Осећање за отаџбину основно је у мом стваралашатву.“

Јесењин је умео да у својим песмама сложи сва стилска тражења епохе са здравим традицијама народног стварања, записао је руски емигрант и познати књижевми критичар Марк Слоњин.

Његова дела су се продавала у милионским тиражима; код нас је крајем осамдесетих година прошлог века, спадао у најчитаније писце, уз Андрића и Ћопића. Десанка Максимовић на питање који су песници на њу највише утицали, поред осталог, изјављује:“Узбуђује и брат ми је Јесењин.“

 

Упркос шаренилу боја његових песама очигледан је трагични тон у њима, Општи тоналитет његове лирикеу својој основи сентиментално је жалостив, и тада када није директно трагичан и упитан:

Што сам?Ко сам?Ја сам само сањар,

    чији поглед гасне у магли и мемли,

    живио сам као успут, ко да сањам,

    као многи други људи на тој земљи…

Посебност те лирике(како истиче Корнелиј Зелински) састоји се у томе што, чим се јаче распаљују пламени битка, песник осећа неизрециву лепоту живота и његову пуноћу и снагу, тим дубље осећа и његову краткотрајности.

Јесењин је са великом тескобом исписао најмрачнији еп „Црни човек“ који обликује подвојеност песникове личности и представља нову варијанту Болдерових „вампира и фантома.“

Пут према смрти исписао је властитом крвљу и хотелу „Англетер“ 28.децембра 1925.године:

До виђења, пријатељу, до виђења.

    Драги мој,у мојим си грудима.

    Уречени растанак обећава виђења,

    обећава нови сусрет људима.

 

До виђења, мили, без стиска,речи клети,

    не тужи и болно не мршти повије –   

    у овом животу није ново мрети,

    ал ` ни живети, богме, није најновије.

 

О Јесењиновој смрти објављено је више од стотину књига, међу којима и оне у којима се доказује да Јесењин није извршио самоубиство, већ да је ухваћен приликом бекства из Совјетског Савеза и да је на саслушањима брутално мучен и убијен, а да је његово самоубиство инсценирано.     И песникиња Наталија Сидорина у књизи“Самоубиство Јесењина  је фалсификат вијека“ пише да је Јесењин жртва тајне полиције и Лава Троцког.

Годину дана након Јесењинове смрти на Ваганском гробљу у Москви убила се и Гаља Бениславска, Јесењинова пријатељица, оставивши белешку:“У овоме је гробу све моје најдраже.“

Крвљу исписани стихови на зиду Англетера, настали су као резултат погромашке оптужнице догматске партијске идеологије против његове поезије која је сматрана опасном због исповедне лиричности за совјетску омладину. На „јесењиновштину треба испалити плотун“ – загрмио је идеолог партије Николај Бухарин у „Правди“ 12. Јануара 1926. И плотун је испаљен:Јесењиново име и песме били су прогањани тридесет година, све до Стаљинове смрти 1953.године.

Песников повратак, одобрен под Хрушчовим, најављен је његовим збиркама, а за“Сабрана дјела“ у пет томова – пријављено је било десет милиона  претплатника.

На сам помен Јесењиновог  имена дотакну нас својом посмртном светлошћу и судбински стихови које је нешто раније исписао:

У том свету пролазник сам само,

    Расла глава – безбрижна, разбојничка – цвала,

    Сад одједном клонула, као мртва пала,

    Очито је у судбини пише – у тридесетој вешала ми стоје…

    Иодиста: беше му  свега 30!

МИЛИЦА КРАЉ

Тагови:

1 коментар

  1. Божидар Шкобић Чика Бошко каже:

    70 ЉЕТА ЈЕДНОГ ХУЛИГАНА(МАНГУПА)
    Сергеју Јесењину (1895-1925)

    Од села Констатинова и босоногих дана,
    од врба крај ријеке и Октобра сјаја,
    један је дјечак пошао у свијет без мана,
    носећи у себи пјесму роднога краја.

    Пружао је руке и дохватао шта је хтио,
    свој крај је волио, из краја свог људе,
    опстајао је онакав – какав је и био,
    Пјевао је и пјевао, па шта хоће нек’ буде.

    Гледао је како умире мјесец и умиру људи,
    знао је да ће и сам умријети једнога дана,
    али, не од метка, ватре, болести ил’ студи,
    као што је хтио, и умро је – од себе сама.

    И тако, док, Слава му, ширила се свијетом,
    од села Константинова и босоногих дана,
    у Петрограду, он се опраштао са планетом,
    последњи стих – мангупа –
    најпоштенијег од свих хулигана.

    Божидар Шкобић, 1965.г.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.