ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: ПЕСНИК ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Не знам шта ће бити са овим светом, али верујем у живот и децу!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи Југословенски позоришни фестивал у Ужицу окупио је бројне познате личности из света позоришта, филма, фотографије, али и књижевности. Један од најистакнутијих српских песника, Љубивоје Ршумовић, који је познат по поезији за децу и „одрасле, који нису дорасли деци“, верни је посетилац позоришног фестивала у Ужицу. Реномирани књижевник, који има више објављених књига него година, ексклузивно за „ИСКРУ“ говори о значају овог позоришног фестивала, култури у Србији, омладини и – ћутању.

. Како се снаћи у времену које је, како и сам Шекспир примећује, „искочило из зглоба“?

Како се снаћи у том времену…? Па, ако се пре 400 година могло рећи да је време искочило из зглоба, а данас се у Србији уверити колико је та реченица тачна и колико се, у ствари, односи на наше време, онда то значи да се треба спасавати онако како се човечанство спасавало вековима. Наравно, стрпљењем и толеранцијом, ја бих рекао… Можда је то и некакав мој идеализам, јер ја сам иначе против ратова, сукоба и увек сам против народа. Уосталом, „чему на свету народи, ако постоје људи?,“ да цитирам мог колегу, Мирослава Антића. Дакле, људи треба да се договоре, јер народи најчешће не умеју да се договарају…

. На отварању фестивала рецитовали сте стихове Ваше нове песме који гласе: „Речи које изговорим постану моје судије, али, речи које ћутим – сво су моје богатство“. Да ли је у данашње време боље ћутати и трпети, или говорити и –  трпети?

Ја сам о ћутању говорио као личност, као Љубивоје Ршумовић, али ја, као друштвено биће, знам да ћутати није добро. Дакле, ћутати је чак кукавичлук, али ја лично више нагињем том ћутању, због чега ме и зову „ћутолог“. Нисам навикао да људима око себе објашњавам ситуацију око нас, већ пуштам да свако на свој начин схвата свет око себе, па онда дозвољавам и себи да и ја то што се догађа око нас схватам на свој начин. Наравно многи људи немају излаз какав ја имам и какав имају моје колеге песници, приповедачи, уметници уопште… Дакле, ја могу и своје страхове, и своје дилеме, па чак и неке своје негативне особине да фино „упакујем“ у стихове и да то за мене буде довољно да задовољим своју сујету, али и своју савест у крајњој линији. Многи људи то не могу и, наравно, они онда постају јавно зли, и јавно, да кажем блажу реч, непријатни.

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

. Да ли данас заиста „морамо бити сурови да бисмо били добри“, како је то Хамлет приметио још пре четири века?

Хамлет то говори из своје, ја бих рекао, сморености, проузроковане ситуацијом која му се догађа у породици. Наравно да морамо бити сурови онда кад је то потребно, али суровост је животињска одлика и то је код нас људи атавизам. Дакле, ако пристанемо да смо постали од животиња, онда је суровост наша природа, такође. Као што Достојевски каже „ако пристанемо да нема Бога, онда нам је све дозвољено, да будемо и сурови и зли, па, понекад и добри…“

. Како сачувати „позоришна (м)училишта“ широм Србије, када су државне субвенције неким позориштима недовољне за прављење једне представе?

Ја могу да „лајем“ против власти, али можда кад би ме неко добро платио! (смех) Ја не могу о свом трошку да се бавим нечим што је државни посао. О томе би требало да размишља министар културе, министар просвете… Можда они и размишљају о томе, али недовољно ефикасно, можда нису ни свесни шта култура уопште представља… Њима је најлакше да глумцима, заслужним уметницима, па и нама пензионерима, скину десет, двадесет процената од наших пензија, да би гладном народу, онима који немају, дали казане са храном и парче хлеба у руке. Има много гладних, и мени је тај проценат велика утеха, јер су ми малтене преполовили пензију, али ако тај проценат иде тим људима у руке и стомаке, мени не смета што скидају од моје пензије. Е, сад, да ли то иде баш тим гладним људима, ја не знам.

. Шта ће се десити са културом и уметношћу у Србији, ако политичка воља остане на нивоу на ком се тренутно налази?

Ја мислим да ова политичка воља не може победити и уништити културу, јер није могла ни нека друга, ни нека трећа… Култура је саставни део живота и власт њу не може да одузме, никоме. Мислим да ће посленици у култури увек наћи начина да делују и да стварају. Е, сад, занимљиво је и ово што Небојша Глоговац каже у последњем билтену 21. Југословенског позоришног фестивала у Ужицу… Он објашњава да фестивали попут овог јесу училишта за народ који дође да види представу, али да су мука за глумце, а требало би да буду училишта и за позориште. Требало би сва позоришта да дођу на почетку фестивала, да све време буду ту, гледају представе, уче једни од других, да разговарају једни са другима, измене искуства… То би био прави фестивал! То би оправдавало реч ‘фестивал’, јер, фестивал је у ствари ‘фешта’, а да би била фешта, онда би требало да се радујемо, да се веселимо – с ким да се веселимо ако глумац попут Небојше Глоговца одигра представу, па се исте вечери врати у Београд?

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

. Ако „на младима свет остаје“ – шта ће бити са овим светом кад га се млади дохвате?

Ја нисам катастрофичан, а нисам ни пророк! (смех) Не знам шта ће бити са овим светом, али верујем у живот и децу. У крајњој линији, не бих се ни бавио децом да не верујем у њих и да не верујем у оно што ће они сутра бити. Мислим да ипак не може тај, ја бих рекао, мрачни део стварности, да победи ни те будуће људе, а сада децу. Ја верујем да ће они остати верни књизи – верни Његошу, Душку Радовићу, дакле верни паметним људима из прошлости. Идемо у неку врсту осиромашења језика, што је мени најжалосније… Мислим да данас млади људи располажу са врло малим фондом речи, не умеју да објасне свет око себе, односно – можда се они међусобно разумеју са тим сиромашним шифрама и скраћеницама. То је сад последица телефона, СМС порука и уопште комуникације међу младима који се боље разумеју међусобно, него у комуникацији са старијима… Ипак, да бисмо се до краја разумели, морамо дозволити да више чујемо једни друге и да више причамо једни са другима.  

Анђела Андрић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.