Залазје, туго српска…

У Залазју, на гробљу на ћувику више села јуче је служен парастос жртвама крвавог Орићевог пира на Петровдан 1992. године. Тог дана, Орићеви су у Залазју и по околним селима убили 69 мештана, поклали, попалили, Залазје затрли.

Zoran SaponjicМирис тамјана, тишина, јад, чемер, јулска припека… Попадале мајке у црнини по гробовима, свака са својом несрећом…

Дан раније, мајкама у Сребреници, и њима опхрваним тугом, било лакше. Уз њих био читав свет, дошли да их саслушају, да их виде, да их утеше, замоле за опроштај и председници и премијери и амбасадори и чланови дипломатског кора… Лакше некако човеку кад са тугом не остане сам, него има некога крај себе…

На Залазју, на гробљима низ Дрину, мајке јуче биле саме. Несрећнице пусте. Кукале у себи и јуче, како што кукају сваки дан последње 23 године, ко да их је срамота да пусте глас, као да се не ваља да се и за њихову тугу зна…

А, и њих јадне боли душа…

Село около пусто, затрто, није се опоравило ни 23 године од злочина. Куће зарасле у трње, једне у рушевинама, на другима закована врата и прозори, зарасле и сиротињске њивице по врлетима Залазја, као да никад никог у селу није ни било живог, као да је село одувек такво.

А није, било је некад Срба у Залазју, све до Орића.

У центру села још стоје куће у рушевинама. Живе страшне приче. Причају ретки преживели о страшном трену када су Орићеви живе запалили рањене српске браниоце села. Набацали гуме на њих, полили бензином па запалили… Крици несрећника још парају небеса над Залазјем… Могу се чути у јулска поподнева кад село под припеком заћути, кад се и птице утишају, у дугим ноћима кад помрчина завлада шумама около а у селу нигде ни свеће ни трачка светла да бар буду орјентир душама које лутају около.

И прича о оних деветоро одведених у Сребреницу, којима годинама није било ни трага ни гласа, а тек после, касније, недавно, чула се прича о њиховој тешкој судибини, о судији Слободану Илићу коме је Орић, живом извадио оба ока… Вадио му очи камом, а судија није ни писнуо.

Бол у Залазју, за жртвама, за невинима, жив је, опипљив, стваран. Од њега се човеку грчи утроба, стоји кнедла у грлу, он се усели у душу свакога ко овако крочи а има мало људскости у себи, он седи на плећима и притиска земљи…

Причао ми пре коју годину у Залазју Неђо Станојевић… У селу испод, годину две раније, изненада, разболео се младић, завршио у болници, у постељи… Ћутао данима и недељама, тешко болесне душе… Кад је проговорио, после много времена, испричао да се ноћ пре него што се разболео враћао колима преко Залазја, крај оне куће у којој су живи горели рањени Срби… Клео се да је у један по поноћи, на сред раскрснице видео крваво коло у коме су играли људи без глава… Видео крваво коло, не зна како је после дошао кући, и како је пао на постељу…

Крваве приче из Залазје су страшне, болне, пуне туге, нестварне понекад. Уз њих расту деца и унуци оних који су нестали у дану, у трену. И, није то у Залазју од јуче, нити од крваве 1992. године, ено ми сведока у гробљу, споменика Србима које су усташе поклали на треће Тројице 1943. године. На споменику 97 имена, 40-оро деце… Ни за тај злочин, као ни за онај почињен на Петровдан 1992. нико ниј одговао.

И, како да душе страдалника нађу мир, како да не заиграју крваво коло који сат иза поноћи, горе на раскрсници у селу…

Од Неђове приче, сећам се тог дана добро, као да је јуче било, повраћао сам у трњаку испод куће ужаса и оне раскрснице на којој је једне ноћи играло крваво коло народа без глава… Од те приче ноћима нисам могао заспати, ни заспати, ни пробудити се… Од те приче и дан данас, кад год је се сетим, задрхти ми сваки дамар, згрчи се утроба, дође ми да одем некуд далеко, у шуму, да се искукам из гласа.

А, не могу, за Залазјем се не кука, прича о Залазју носи се закопана дубоко су себи, и заувек. И, понекад, ако може, пренесе понеком. Да настави да живи.

Ој Залазје, туго српска.

Зоран Шапоњић

3 коментара

  1. Зоран Матијевић каже:

    Срби су на страдање свикли, свикли па и некукају. Пријатељи знају и у болу учествују, од душмана а посебно вековних саучешћа нису ни потребна, још више би повредила уцвељене несрећнике.
    И како ми рече аутор текста на једном спроводу „Ако хоћемо да се спасимо и опстанемо и децу морамо учити ко су нам душмани“, а онај ко хоће да види он и зна.

    • Mila каже:

      Pravi doprinos bi bio publikovanje ovakvih tekstova I na engleskom I drugim jezicima uz fotografije koje dokumentuju istinu. Stradanja ne smeju biti zaboravljena jer ne smeju da se ponove. Zao mi je sto Srbija Nije dosledna u predstavljanju svoje istorije.
      Zamisljam muzej u centru Beograda u kome su dokumenta I fotografije nasih 500 godina pod Otomanskom imperijom, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat….sva stratista Srpskog naroda I Staro sajmiste i Jasenovac I mnoga koja su gotovo zaboravljena I nasih gotovo 50 godina u komunizmu sa sve Golim otokom I nasi ratovi 90tih I stradanje Srpskog naroda u izolaciji i uzasu kriminala I bombardovanje kojim su nam uzeli I poslednju nadu da Imamo pravo na istinu….

  2. Srbin каже:

    Mnogo krvavih, srpskih kola se igra, sirom ovog napacenog balkana…
    Svaka ti cast za ovakav tetkst, da je samo malo vise ljudi koji na ovakav nacin pisu tegobe Srba i svoja secanja, da ova nasa omladina dobro zapamti i nauci i nikad ne zaboravi… Budu li nastavili da zive ovaj zapadnjacki stil zivota nametnut Amerckom kulturom, ubrzo cemo opet biti ovce za klanje… Eno ga Obilic sa Carom Lazarom, Sindjelic, pukovnik Milenkovic, Kralj Petar 1. , i mnoge nase vojskovodje, vitezovi i junaci… Svi se zajedno po grobu prevrcu. i nadam se da tamo negde i dalje vode rat protiv ove usrane evrope !!!!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.