Зоран Шапоњић

Томпсон у Книну

Дан пошто је из Херцеговине у свет отишла хришћанска, људска, помиритељска порука владике Григорија да су Пребиловци место са ког ће 8. августа у свет бити одаслане поруке мира, помирења, љубави и праштања, из Загреба стиже вест да ће само два дана раније, у Книну, у коме ће тог дана „Олују“ славити 100.000 Хрвата, певати Марко Перковић Томпсон!

Zoran SaponjicТек сећања ради, Пребиловци су село у Херцеговини у коме су усташе 6. августа 1941. од 1.000 мештана, на најсуровији начин побили њих 850, међу њима највише деце, жена, стараца. Многе су живе побацали у Шурманачку јаму дубоку 66 метара, а жртве су, јадна деца са мајкама, унутра умирале данима. Пребиловци су, по истраживању јапанског листа „Асахи шимбун“ ако не најстрадалније, онда једно од најстрадалнијих села Другог светског рата.

Такође, присећања ради, на концертима Марка Перковића Томпсона, он и његова публика често знају, заједно, у један глас, да запевају стих „ој усташе браћо мила, дубока је вода Дрина, Дрину треба прегазити и Србију запалити“. Они који су били на тим концертима кажу да Томпсон и публика заједно певају и „чујте српски добровољци, бандо, четници, стићи ће вас наша рука и у Србији“… Не ретко, на његовим концертима могу се видети усташка знамења.

На знам како ће Србима у Книну, оној шаци која тамо животари, бити док се њиховим градом буде славила „Олуја“ и орили се стихови Марка Перковића и публике да „Србију треба запалити“… Не знам да ли ће те стихове схватити као поруке мира и љубави мултиетничке и мултикултуралне Хрваске, или ће тог дана ћутати у својим кућама свако са својим болом и сећањима. Као што ће са својим болом и сећањима ћутати и десетине и десетине, стотине хиљада оних који су тог дана, 1995. протерани, па сад лутају по белом свету, а њихови који су остали у Книну и околини побијени, па се многима ни гроба не зна.

И, је ли одговор Загреба на помиритељске, хришћанске поруке Срба из Пребиловаца, концерт Томпсона у Книну? Јесу ли песме онога који сања о „паљењу Срба и Србије“ допринос помирењу у региону? Не знам, нека свако види када остане сам са собом.

По мојој несрећи, био сам у рату, видео шта рат значи, видео много крви, много јада и чемера, много чамових сандука и мајки у црнини, и, ко рат волео, ко рат призивао, у кући му био… Зато ме увек дотуче прича о Пребиловцима, шта ли су оне несрећнице мисилиле док су их са децом у наручју спроводили до Шурманачке јаме, док су, мирне као јагњад, чекале на ред да их ударе маљом у главу или живе баце унутра… И мислим о онима који су то радили, пуцати у човека, али, како дете бацити у јаму, како на дете камом…

И како сад помирити жртве и кољаче? Како помирити невино дете тек постало на свет, невиног погледа, црних крупних, уплаканих очију и кољача огрезлог у злочин и крв који то ради са предумишљајем. За опроштај вас све молим, али, морам да питам…

Али, Бог је велики!

И, после ових речи, и после наставка страшне пребиловачке приче, оне по којој су 1992. године крипту у Пребиловцима, са костима тих истих мајки, те исте деце, припадници хрватске војске дигли у ваздух, а десетак година касније те остатке Срби повратници сакупили у тек седам дрвених сандука, морам да кажем, да дубоко верујем у речи владике Григорија о миру и љубави, у речи које ће у Пребиловцима изговорити патријарх Иринеј… Јер, кад бих другачије написао, у својој души био бих звер.

Кажем ово зато што верујем да се не рађамо као добри или зли, него смо у том часу сви добри, такве нас Створитељ шаље на земљу, а људи од нас после праве страшне злочинце или оне који кроз живот прођу а да ни мрава не згазе. И још, зато што су ме горе у брдима, где сам рођен, научили да људе не делим по томе јесу ли Срби, Хрвати, Немци или Бошњаци, него, јесу ли добри или лоши, јесу ли фукара или су у себи сачували оно исконско зрнце доброте. И зато што се често сетим речи оног старца изнад неке херцеговачке јаме упућених џелату са камом – „само ти дијете ради свој посао“… Као да је тог дана из њега сам Господ проговорио – „не суди, јер ће ти бити суђено…“

Зато ми је данас, док дрхтим над пребиловачком причом драго што српски владика из Херцеговине, из страшних Пребиловаца шаље поруку љубави и мира, што призива добро у људима, што из Пребиловаца 8. августа из порте новог храма нико неће звати на паљење и освету.

Јер, ваља нам свима једног дана пред лице Створитеља.

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.