Зоран Шапоњић

Тај им дан не могу опростити

Испадосмо ми кривљи од њих који су криви и по Божјем и по људском праву. Сад се ми њима извињавамо, љубимо им крваве скуте, незвани играмо на њиховим свадбама а они нам одредили место за вратима. Зовемо их у наше сватове а они нам са црним барјацима долазе. Све нам њихово лепше и пријатније. Кад поменемо нешто наше ми се постидимо. Просто нам драге њихове бомбе и ракете. Драже но наше песме и процветале трешње. Драге зато што су њихове. Не дај боже да неко рече реч против. У топ би га ставили.

Zoran SaponjicИспаде, нису криви они, но смо криви ми. Више жалимо њих но нас саме. Жалије нам њихових пара и ракета но наших суза и глава. Истрошили се људи. Да су наше сузе њихове вределе би више. Наше не вреде ништа јер су наше. Жалије нам њихових мајки но наших. Јер су њихове мајке њихове. Шта знају наше мајке шта су бол и патња.

Више вреди једно њихово „жао ми је“, назор речено, него седам потока наших суза и седам потока наше крви. Они су имали право то да учине, ми немамо право то ни да поменемо. Сами смо криви што нам се то десило. Немају они ту шта да нам објашњавају и да нам се правдају. Ми њима треба да се правдамо. Крива су нам и деца у колевци, код њих није крив нико, нити ће икад бити. Нити то ко од нас сме да помене. Да се они не увреде.

Намучили се њихови пилоти. Бацали бомбе дан и ноћ. Требало је то постићи. Требало је нишанити и циљати и по мраку и по дану. Просто нам их дође жао. Требало би их одликовати. Турити им медаље на крваве скутове.

Нашој деци то што је било не би требало помињати. Никако. Боље ће им то они објаснити. Они знају боље но ми. Ми морамо да гледамо у будућност. Код нас је само будућност светла, код њих и прошлост и будућност. Не зна се одакле бије јача ждрака.

Добро треба да припазимо шта радимо. Кад наиђемо поред споменика, крстача и рушевина да окренемо главу. Ако погледамо, ко зна како ће то бити растумачено. Ако се намрштимо – брука. Ако заплачемо, одакле нам право кад смо сами криви. А, и шта је наша суза спрам њихове.

Они све знају боље од нас. И како се кандило припаљује. Ако то сами не схватимо, они ће нам припомоћи да то утувимо. Шта ће кад морају! Не могу да постигну, а дошли би да нам објасне како се славска свећа пали и како се чита „Оченаш“ уочи славе. Кад се они буду питали нећемо га ни читати. Припомоћи ће нам они да то утувимо, кад већ неки од нас то до сада нисмо.

Намучише се помажући нам. А код нас још има незахвалних. Не зна се више шта су за нас учинили. Колико су нам ваљали. Ни побројати се не може а камоли захвалити им.

И, све што нам они учине за наше је добро. Нисмо ми довољно паметни да то схватимо. Што раније схватимо боље за нас. Неки међу нама, куд наопако, још у њих сумњају. Не знају кукавци да су у њих и бомбе паметне.

Што пре душу изгубимо то ће нам бити лакше. То нам они хоће рећи, а ми то никако да прочитамо. Шта ће нам душа јер тамо куд нас воде она и не треба. Ко се супротстави они му неће двапут објашњавати. Сам ће бити крив. Као што смо и ми сад криви.

И пишем све ово, а на памети ми једна слика. И, никако да је одагнам. Пролеће 1999. године. Ја дошао са Пештера, из Седме брдске бригаде кући, на дан одсуства, сија сунце, моја деца играју се на ливади, а изнад лете њихови авиони… Иза брда, од Кокиног Брода чује су тутњава њихових бомби… Руше и пале, убијају. Ћуте моја деца на ливади, ја их заклонио под скут од војничке блузе, дрхте од страха, застану и гледају висок стуб дима и прашине који се подиже од срушеног моста на Кокином Броду, знају и они шта и ја, а мени удариле сузе, четвороструке…

Од неког јада.

Тај им дан никад опростити ни заборавити нећу.

Зоран Шапоњић

11 коментара

  1. Душанка каже:

    Драги, добри човече, нека те Господ чува! Твоје перо оставља отисак срца свих нас, чије су сузе светлије од бисера а душа топлија од сунца. Све нам могу узети, ал’ душу никад.
    А, Они, једино се по јаду познају па их твоје сузе препознадоше.

  2. Мандрапа каже:

    Послије суза и свих ваших текстова прочитаних на овом лијепом и свијетлом мјесту, ево и коментар:
    Зоран Шапоњић да уђе у све читанке!

  3. Десимир каже:

    Ако би избацио иронуји из овога текста остао би политички памфлет владајући их нам окупатора. Убише се људу објашњавајући нам добре намере џелата. НВО пишу исто овако, само што уместоовакве његошевско-бећковићеве ироније користе пилитичку ангажованост.

  4. Зоран Матијевић каже:

    Зоки, Бог ти дао, људи ти узети не могу.
    Пиши Зоки, окрепи душу, посрнула срца охрабри, оне који заборављају подсети а оне који образа немају ту им ни Бог помоћи не може.

  5. Bozo Vasiljevic каже:

    Zoki,
    Evo, sve bi da ti nesto kazem, no bojim se umanjicu lepotu tvog teksta. Sve mi se cini „sto im ne rece jos jednu“. Al gluvom… A mi smo ponosni na tebe. Ima Zlatar, ima Vrlan. Iskreno divljenje

  6. Neven Miladinovic каже:

    Svaka ti je kao da je od svih nas. I pogrešio bih da i dodajem , oduzimam, analiziram… Postoji ova Tvoja reč i to je to, dovoljno. Pozdrav

  7. Lazar каже:

    Bravo dobri i časni čoveče , svaka ti je na mestu . Čitajući ovaj tekst vratio sam se u to vrijeme kada sam i sam proživljav ao slične situacije. Istina se nikada ne može izbrisati a ljudi kao ti čuvaju ovakve stvari od onih koji ibrišu i prekrajaju istoriju. Neka te bog čuva.

  8. милан каже:

    песма за 22. април 1999.
    (Из књиге Песме и слике лековите)

    ОДМЕРАВАЊЕ
    употреба: узимати хладне главе и чиста срца

    Ви сте моћни, ми христолики. Ви сте силовити, ми танани.
    Ви студни, опаки, многолики. Ми плам, пркос и инат сањани
    Ви невидљиви и недодирљиви а ми оштро соколово око.
    Ви силовити и предвидљиви. Ми вазнети горе у високо.
    Вама се жури и кад једете. Нама је све равно и има каде.
    Не знате у шта да се денете ако вам паметне справе не раде.
    У вас је: крени и обрлати, заграби, дрпи, обрни, слуди.
    У нас је: памти брале па врати и кад је мука човек буди.
    Ви сте богати, ми се трудимо. Ви све имате, ми ни толико.
    Уосталом, искрени будимо: То што ми имамо, нема ваш нико.
    Ви навањујете, ми вас пуштамо докле можемо и док нам се хоће.
    Вама је ћар и зелено само. Нама следује узрело воће.
    Ви рачунате, ми осећамо. Пред вама шене, нама се клањају.
    Ми за невоље свих оних знамо који би са нама да сањају.
    Ви, где баците, укопа вам се. Ми, шта засадимо, то и никне.
    Онај коме сте похарали све на ово наше се брзо навикне.
    Са вама је лепо само док има. Нама је лепо и без игде ишта.
    Таква нам је у срцима клима. Знамо да васкрснемо са буњишта
    Још бисте, а свега вам већ доста. Не знате за мало и могуће.
    Порука је наша за незваног госта: Држите се пусте вам оне ваше куће.
    м. м. јагодински

  9. Миодраг каже:

    По ко зна који пут, а после читања Зоранових прича, морам да напишем коментар:

    Свака част и браво Зоране Шапоњићу!

    П.С. Изгледа у свакој генерацији појави нам се неки Петар Кочић!

  10. radomir каже:

    Не треба им заборавити ни један дан бомбардовања,а ни ове дане после!

  11. Драган Курћубић каже:

    Нисам изненађен овим текстом. Ово је мога написати само неко попут Зорана . Једино ми је жао што је уопште о овоме писао. Јер , када ја стварао визију о својој будућој новинарској каријери није ни слутио да ће писати о овако – па мало је рећи – мрачним , болним, темама , Вероватно је желео да пише више о успеху човечанстава о лепоти човека и природе, како је то некада писао као ђак.
    Због помрачених умова човек пише оно што мора а не што жели.
    Ипак гајим наду да више никада нећеш морати овако нешто да напишеш.
    Велики позздрав.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.