Радоман Јовић

Шта Србија стварно хоће и може?

Миц по миц, „НАТО недоношче“, од Брисела до Брисела, још мало па да изађе из „инкубатора“ и да почне да дише сопственим плућима. Творци „републике Косово“, ако уопште у овом наопаком глобализованом свету опстаје и „п“ од правде и права, тешко да ту своју творевину могу увести у заједницу суверених и међународно признатих држава света без Србије. Како држава Србија, почев од Коштуничине легалистичке платформе, преко Тадићевог измештања проблема Свете српске земље из УН у „безалтернативну“ ЕУ, Куперовог превођења Борка „жедног преко воде“ и „IBM“, Ивичиног Бриселског споразума са историјским иницијалима „И.Д.“, до недавне Вучићеве победе са „5:0“, води бригу о Отаџбини Србији, не бих се изненадио да „недоношче“ из инкубатора одмах ускочи у пунолетство.

jovic-radomanУвод можда на први поглед не обећава наставак озбиљног, аргументованог и аналитичког расуђивања како је држава Србија од доношења Резолуције УН 1244 приступала решавању проблема КиМ. Но, није згорег указати на неке моменте из тог преговарачког процеса, са циљем да се, ако ништа друго, покрене једна шира мултидисциплинарна дебата свих релевантних фактора у Србији како би се дошло до синтезе шта Србија стварно хоће и шта може још да учини да Свету српску земљу поврати у свој уставно-правни систем. Који је то минимум који Србија мора издејствовати, а који је то максимум на који ће пристати Приштина, Вашингтон, Берлин и Брисел?

Реалан (што покушавам да будем) и непристрасан (што свакако нисам) посматрач сложиће се да се држава Србија ухватила у „врзино коло“ решавања проблема КиМ пристајући на притиске, уцене и понижавања. Као прво, прихватила је да се упусти у преговарачки процес са онима који су „породили недоношче“, а које смо преумљени сасвим погрешно крстили „међународном заједницом“, иако се изван тог погрешног термина налази, како једном рече врли Вулин, „већи део планете“. Нисмо никада ни покушали да поред ЕУ посредника и САД супервизора обезбедимо присуство макар једног непристрасног посматрача који би сутра, ако ништа друго, за историју могао да посведочи како је текао тај преговарачки процес.

Одлазили смо у Брисел, где нас је очекивао високо уздигнути „штап“, некада и у облику „батине“, а обећавана нам све мршавија „шаргарепа“ – безалтернативна ЕУ као најзначајнији стратешки циљ Србије.

У берлински процес окупљања земаља западног Балкана (чудне ли политичко-географске кованице), умеша се и Беч, где се завијори „државна“ застава „републике Косово“, тик уз државну заставу Републике Србије. Хвала гђи А. Меркел што обећа да ће бити фер и да неће постављати нове услове Србији за отварање првих поглавља. Истина, и она и ми оћутасмо најважнији услов који још није испуњен: свеобухватни правно обавезујући споразум Београда и Приштине о нормализацији односа. Уверен сам – она га неће заборавити, а ми ћемо се мало „копрцати“ а онда прихватити. Да ли ће то бити само потврда већ формалног (de facto), или увод у правно (de jure) признање независности косовске државе – остаје да се види. Можда се за правно признање причека дан када (и ако) будемо подносили формални захтев за пуноправно чланство у ЕУ, у коме морамо описати границе државе Србије и број становника. И, ту ће бити крај приче. И тачка.

У Бечу прихватисмо као приоритетан капитални инфраструктурни пројекат аутопут Ниш–Приштина–Драч. Све ми то нешто мирише на САД пројекат сувоземног повезивања Шесте америчке флоте преко Бондстила до њихових база у Бугарској и Румунији, као стратешког јужног правца приближавања руским границама. А то што ће коридор 11 да се заустави код Прељине, божемој, не можемо све. Још да оне мученике из арапских и афричких земаља населимо у српска напуштена имања и куће, а све их је више, па да нас „Бог  види“. Од пропагандне еуфорије значајног броја штампаних и електронских медија за историјске успехе у Бриселу и Бечу, остадосмо ускраћени за информацију да ли Србија на било који начин покрену тамо актуелно питање чланства „државе Косово“ у UNESCO, па макар и у полувремену оне фудбалске утакмице.

Оглашавајући се већ десетак година у многим медијима, заговарао сам да би Србија, у околностима у којима се налази, морала консензуално да усвоји два најзначајнија национална и државна циља: Србија као економски развијена земља и уређење запуштене и разваљене државе, а да питања чланства у ЕУ и решавање проблема КиМ ставимо на споредни колосек са локомотивом маневарком. Овако економски девастирана и међународно маргинализована Србија, нема никакве реалне претпоставке да битније утиче на решавање ова два последња питања. Ако се будемо искључиво, као до сада, ослањали само на инострани капитал и стране саветнике, ни решавање прва два стратешка циља неће довести до жељених резултата. Пут успеха су активирање домаћих, немалих материјалних, природних и људских ресурса и потенцијала, уз „економски патриотизам“ и равноправну међународну сарадњу са свима у свету, на бази обостраних интереса. У тако дефинисаној стратегији инострани пријатељи ће се сами легитимисати.

Амбасадор у пензији

Радоман Јовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.