Милан Ружић

Шта да будемо, коме да се молимо?

05.10.2015.

Питају људи зашто писци пишу о Србији и Србима. Немајући важнија посла, питају зашто пишемо о најважнијој ствари у нашој држави. Шта да им одговоримо? Чиме да их обрадујемо, узнемиримо, наљутимо? Ако им кажемо да то сматрамо дужношћу својом, неће разумети. Боље да оставимо публику да сама размишља и измишља разлоге и критике.

Неки су ишли чак дотле да појединима, па међу њима и ономе који ова слова на папир искашљује, говоре да се престане са сваким писањем о Србији и Србима. Па зар је дошло до тога да један писац не сме да се обраћа својој земљи? Треба ли на овоме стати и променити смер јер „није тренутак“ бити Србин? Шта да будемо околино драга? О чему да пишемо? Са ким да причамо? Коме да се молимо? Чији живот да живимо? Коју боју очију да имамо? Чију историју да памтимо? Реците нам „светски Срби“. Немамо кога да питамо то до вас. Ви сте најбучнији по том питању. Ви који се одричете свега светог у име мира. Ви што сте се „изметнули на Европљане“. Па има ли напасти домаћа већег Европљанина од Светог Саве? Има ли? Знате ли за Вука Караџића? Знате ли за Његоша? Пропутовали су они више него ви на крузерима и авионима. Перо мисли испред мене, па ја заборављам да му дошапнем да ви те људе не признајете. Чује вас Бог како се понекад дошаптавате међу собом да знате за њих, али да је боље да се сакрију како бисте оберучке били примљени у ново друштво. Продајете мајке и очеве у име „светског мира“, тј. творевине која не постоји и која не може постојати док човек корача овом планетом. Са ким и са чим ћете живети у миру ако све раскућите и забраните писати онима који вас опомињу за ваше добро и за добро душе ваше? Какав то мир планирате ако све продате? Чији мир хоћете да живите Срби поевропљени и Европљани расрбљени?

Браните писцима право на писање. Прво сте одузели основну ствар сваког народа, па и писца јер писац је народ чим се народ оглашава кроз писца, а то је језик. Бацате га псима луталицама како бисте тај језик унизили и послали тамо где ви мислите да припада. Па зар наш лепи језик псинама бацате јадна вам мајка? Чиме ћете причати? Да ли ће вас разумети неко у молитви ако језик свој не користите? Просто планете када видите ћирилицу. Проповедате идеје да је туђи језик и туђе писмо богатство нашег језика који полагано затирете. Да се бар нађе неко паметнији, него се нађосте ви. Ви којима из џепова испадају латинична слова, а из уста слово о толеранцији.

Својим понашањем пљујете у небо. Не схватате ли да својим размишљањем мртве писце из земље вадите и лешевима се њиховим подсмевате, а живе бацате на земљу и каменујете их својим тешким речима како би оправдали себе пред собом? Јадни сте ви који морате прво себи да се доказујете, а онда другима и то тако што ћете оне који су од вас и направили то што јесте да проказујете и одричете их се по ко зна који пут.

Али, док се спаја облак са облаком, човек са женом и док између тих облака вири сунце, а између човека и жене спава дете, нови ће се Срби рађати. И кад више не буде ни сунца, ни деце, ни људи незатрованих вашом кобном идејом, тад неће више бити ни неба, ни Србије, ни Срба, ни вас драги наши Расрби, већ ће само остати у ваздуху ваш лавеж опомињући оне који дођу да је ту постојала гомила псина које су на свој чопор лајале и своје рођене кости гризле и закопавале. А што се писаца тиче, они ће вас надживети, па ће се и тада наћи неки да ћирилицом запише ту легенду и обележи то место као ваш гроб.