Зоран Шапоњић

Признајем, судите, 1999. био сам војник…

Невероватна је лакоћа којом се ових дана у Србији, равно 17 година од злочиначког НАТО бомбардовања ове земље и њеног народа, од злочинца прави жртва и како жртва постаје злочинац! Још је невероватнија лакоћа којом ту сулуду ситуацију ових дана прихватамо, лакше но икада раније, како ћутимо, меримо и размеравамо, одмеравамо, рачунамо да нас не кошта ако проговоримо и супротставимо се и колико ћемо ушићарити ако заћутимо и улогу злочинаца прихватимо.

Zoran SaponjicДанима ми у глави звони оптужба изречена од стране извесне НАТО организације у Београду како Србија одбија да се суочи са својом „ратном злочиначком прошлошћу“, како одбија суочавање са тим „шта је било пре и током бомбардовања“ и како је „немогуће ићи ка демократији а почињати историју 24. марта“!?!

Данима ми у глави звони ћутање оних у Србији од којих сам очекивао да, ако ништа друго, оно барем приупитају оне који то говоре – какве су то и где колективне злочине починили Србија и српски народ, па би требало да се суоче са „злочиначком ратном прошлошћу“ и шта је то било „пре и после бомбардовања“ па би Србија и српски народ и са тим требало да живе и осећају вечну кривицу?

Шта то урадисмо па нас из срца Београда прозивају за „злочиначку ратну прошлост“, а ми не смемо ни да писнемо, ни да питамо шта смо то, кад, и коме учинили?

Признајем, ево овде и данас, носио сам у пролеће 1999. године униформу војске моје државе, читавих 55 дана, извршавао наређења и задатке претпостављених старешина. И, нисмо ни ја, ни моји ратни другови, читава моја бригада, Бог ми сведок, за то време нити кога убили, нити кога опљачкали, наружили, нити кога издали, нити направили какав други језиви злочин. Само носили пушке и уноформе. Ако неко тврди другачије, ако ови из Београда имају доказе, нека их изнесу, нека каже, кад, кога, где…

И, питам данас, оне који из Београда, и мене и моје ратне другове, моју бригаду, јер и она је тог пролећа, пре и после тога, била део Србије и део овог народа, део војске, део рата, оптужују сада за „злочиначку ратну прошлост“, шта смо то урадили, где су вам докази за наше злочине за које нас тако безобразно и безобзирно оптужујете? Јер, колико сам неук схватио, ваша оптужба, изречена с невероватном лакоћом, она о „злочиначкој ратној прошлости Србије“, односи се на све нас, не само на оне који су носили униформу те 1999. године, и пре и после тога, него на читав народ, на читаву Србију… Ако грешим, реците…

И, је ли потребно, да и ја, и моји ратни другови, колективно оптужени за измишљене злочине, својој деци данас, и родитељима, и пријатељима, објашњавамо да јесмо носили униформу, часно, поштено, измирили дуг према отаџбини, али да нисмо починили никакав злочин. Да ли је потребно да свако од нас, колективно оптужен, иде около и објашњава да јесте носио униформу, да је бранио своју земљу, да је Србин, али, да није ратни злочинац? Или би, можда, да смо 1999. године, дезертирали, сакрили се у мишје рупе, данас били више слављени, проглашавани херојима?

И, ако кренемо даље, шта је то било „пре и током бомбардовања“ а ми, држава Србија и српски народ одбијамо да се суочимо са тим, и тиме прихватимо одговорност за то што сте нас бомбардовали? Дакле, нисте криви ви што сте на нас недељама бацали бомбе, него смо криви ми, Срби, народ. Какав смо то језиви, стравични, грозни злочин починили пре 24. марта па смо заслужили, па смо криви, одговорни што сте побили ону децу што су седела на ноши, што сте побили неколико хиљада невиних, што сте на нас бацили тоне уранијума и потписали смртну пресуду за генерације и генерације унапред? За све оне који ће у вековима који долазе овде бити рођени. Који су то стравични злочин починили наши нерођени унуци па су и они кажњени заједно са нама који одбијамо да суочимо са тим што смо починили „пре и током бомбардовања“?

Ако можда мислите на онај Рачак и ону америчку битангу, реците, да знамо. Џаба вама докази, овамо, у мом крају за такве се каже – „ни стра’ ни образа“… Ако је био злочин бранити своју земљу, свој народ, ако је злочин борити се против терориста и пуцати на оне који пуцају на вас, реците!

И, реците још, хоћете ли можда још некога у нашег окружењу, некога од оних којих су нас бомбардовали 1999. године, позвати да се суоче са „злочиначком ратном прошлошћу“, или су суочавања те врсте резервисана само за нас несрећне Србе?

После овог слободно можете рећи да вас мрзим, из дна душе. Да сам десничар, „милицоид“, будала, све што год хоћете. Баш ме брига. Мислите шта год хоћете. Ја све ово због мог образа, а ви са својим чините шта вас је воља. Ипак смо ми два различита света.

Зоран Шапоњић

2 коментара

  1. Зоран Матијевић каже:

    Јелену Милић, Наташу Кандић, и њима сличне од тебе, мене и 90% Срба, не деле светови, дели космос деле 1000 година постојања, јер се ми наших предака не стидимо и не одричемо.
    Напротив ми се поносимо и нашим прецима и нашим родољубима, којих хвала ГОСПОДУ БОГУ, и данас има и поред деловања и Јелене и Наташе а на Жалост и наше Власти, јер је и она у служби наших душмана а не свога народа.

  2. Pero каже:

    Mozda na svetu postoji dobro I zlo ali pravda sigurno ne postoji, Ali ako nekada mozda pobedi dobro onda ce I Pravda poceti da postoji. Sta je sud I Sta je drzava I za koga to I protiv koga postoji ? Drzava je aparat sile ili prinude koja pomocu suda u pokornosti drzi malog coveka to jest onog koji nema novca da kupi taj isti sud.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.